Kad bih imao dovoljno vremena...

ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRR!!!

Bauljam rukom po komodi da nađem prokleti telefon i ugasim još prokletiji alarm. Iz kreveta razmaknem zavesu... KIŠA! Ustajem, pazeći kojom ću nogom dotaći pod. Protrljam oči. Protegnem se. Odgegam do kupatila. Odvrnem slavinu. Čekam ledenu vodu. Umijem se. Tražim frekvenciju mlake vode na slavini tuša. Istuširam se. Obrijem se, ako imam šta da obrijem (ko me poznaje, zna o čemu pričam :) ). Izaberem najmanje izgužvanu košulju i pantalone. Nabacim trunku parfema. Obučem jaknu i izađem iz stana. Majku mu.. Opet sam zaboravio kišobran i izabrao jaknu neprimerene debljine za vetar koji je, izgleda, baš mene čekao iza ćoška... Trčim za autobusom. Autobus pobegao, kao i mnogo stvari u mom životu. Nestrpljivo i sa čestim gledanjem u sat, sačekam drugi. Autobus, naravno, prepun. Posle pola sata čekanja zelenog svetla na semaforima u Takovskoj, tek kod Skupštine, oslobađa se jedno mesto. Svi se čudno i ispitivački zgledaju. Sa drugog kraja autobusa, ne tako vremešni gospodin, ragbi potezima dotrčava i seda na prazno mesto. Svi oni pogledi sada su uprti u njega. Uz par naglih kočenja i nebrojeno mnogo psovki rezigniranih putnika, autobus nekako stiže do moje stanice. I ono malo volje za poslom sam izgubio negde na polovini ulice Kneza Miloša, kada mi je starija gospođa koja ima više kilograma nego godina stala na nogu i pogledala me kao da sam ja kriv što se moja noga našla na njenom putu.

Ulazim u kancelariju, nadajući se da sam stigao pre šefa smene. Dobro je... Imao sam sreće ovog puta. Sedam za moj sto u uglu kancelarije ne skidajući jaknu pošto je unutra hladnije nego napolju. ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Ne, gospođo! Pogrešili ste broj! Prijatno!" ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Da, gospodine! Mi prodajemo slobodno vreme, ukoliko ga Vi nemate, a potrebno Vam je. Da, gospodine. Radimo 24 časa, 365 dana u godini. Šta kažete? Nemate vremena za porodicu? Obratili ste se na pravu adresu. Ako hoćete slobodan vikend trebali biste da znate da vikende naplaćujemo po posebnoj tarifi. S tim što na svaka četiri kupljena slobodna vikenda peti dobijete gratis. Ne, gospodine! Ne praktikujemo prodaju preko telefona. Moraćete da dođete kod nas da se dogovorimo oko uslova. Šta kažete? Nemate vremena da dođete kod nas? Žao mi je, gospodine. Ako nekad budete našli vremena da se prošetate do nas, biće nam više nego drago da izađemo u susret Vašim potrebama. Doviđenja i prijatno!" Poziv za pozivom. Prolaze sati dugi kao godine. Kraj radnog vremena.

Polazim kući. Sa autobusom ista situacija kao i tog jutra, samo u drugom smeru. Negde u Takovskoj sam izgubio i apetit. Razmišljam samo o krevetu. Posle sat vremena i petnaestak pređenih kilometara ulazim u stan. Navijam alarm i ležem.

I tako... Prolazi dan za danom. Neretko pomislim o tome šta sam sve propustio u životu. Učini mi se ponekad da sam se mimoišao sa nekim ljudima koji bi mi mnogo značili, za samo par trenutaka. Možda je i žena mog života bila u onom autobusu koji mi uporno beži svakog jutra. Dođe mi, s vremena na vreme, da napišem nešto. Ali vremena sve manje. A i mislim, onda, ko bi to čitao kad bi imao slobodnog vremena.

*********

Razmišljam često o čoveku koji je izmislio vreme. Ni njegov izum nije prošao bez mana, kao i većina izuma koji su nakon toga izmišljeni. Sigurno nije imao vremena da ga usavrši. A mi merimo život po njegovom patentu. I retko ko može da kaže da je u životu uradio sve što je želeo. Dani uživanja se izgube zajedno sa detinjstvom. Rađamo se i umiremo. Sve ostalo su sitnice. Zato, vi koji nemate dovoljno vremena, učinite svaku sitnicu bitnom! Nižite najlepše uspomene. Da kada dođe onaj trenutak, kada je vaše vreme na ovom svetu isteklo, možete nasmejani da pogledate u tunel koji vas, možda, vodi na neko mesto bez vremena.

A ja vreme merim nekim svojim minutima... I nikad se nisam pitao šta bih radio kada bih imao dovoljno vremena, jer svoje vreme sam stvaram. Neki me nazivaju pametnim, neki ludim... Možda sam i pametan i lud. Samo treba neko da me nauči "Kako biti pametan i lud"...

I eto ti teme, nestrpljivi prolazniče, da pišeš o njoj i ubiješ malo vremena ako ga imaš na pretek...