Kako izazvati sreću

Telefon zvoni. Ustvari ne, zvoni alarm na telefonu. Budilnik, kako već. Bitno je da me probudi na vreme za posao. Ustajem i krećem da udaram po zidovima, i kao kuglica flipera vođena gravitacijom približavam se prvom jutarnjem cilju, ili bolje reći mestu odakle počinje dan (znate ono gde car ide peške). Nema se dovoljno vremena za jutarnju meditaciju na tom svetom mestu. Iz nekog razloga mi je ovog jutra sat zvonio kasnije nego obično. Tj. znam iz kog razloga, sinoć sam ga navio da zvoni 15 minuta kasnije. I za to sam imao neki razlog, i znam da je bio dobar. Pogledaj ovo, tečni sapun je pri kraju. Treba da se obnovi. Zapisaću na spisak (lažem, neću, to sam isto rekao i prethodna tri jutra). Uh, zakasniću...

Oblačim farmerke, obuvam čarape. Otvaram ormar da izaberem majcu - sve su gužvave. Treba da se uradi jedno brzinsko peglanje. Žedan sam, Krećem ka kuhinji, prolazim pored ogledala. Vidim bradu od tri dana (video sam je i malo pre, ali sam je vešto prevideo). Trebalo bi da se obrijem. "Izvini, zakasnio sam na posao zato što sam morao da se obrijem" - ne deluje mi kao dobro opravdanje za kašnjenje. Nastavljam dalje ka frižideru, da utolim žeđ. U frižideru tražim odgovarajuće osveženje. Višnja, tj. sok od iste (morao sam ovako da formulišem rečenicu, da stavim Višnju na početak, volim da pomenem Višnju, a V kod Višnje ne mogu da napišem malim slovom). Dobro, nema više odlaganja, nazad na spremanje.

Oblačim prvu majicu, obuvam se, uzimam torbu i krećem. Naravno, uz onaj standardni osećaj da sam nešto zaboravio. Šta sam zaboravio ovog jutra? Naočare? Nisam, tu su i jedne i druge. Telefon? Ne, čujem radio, obično ga slušam preko telefona. Drugi telefon? Nije, njega sam navikao da zaboravljam. Ulazim u bus, vozim se. Ma zaboravio sam nešto... Pegla?

Au, da li sam isljučio peglu? Ma jesam. Ili možda nisam? Nisam siguran. Da li je moguće da je to ono što sam zaboravio ovog jutra?! Već sam odmakao ka poslu. Gledam u sat, brza procena kaže: Sve i da je skroz gotov novi most, bez čekanja prevoza ne bi stigao na vreme na posao ukoliko se sada okreneš da se vratiš da isključiš peglu. Dilema - zakasniti na posao ili zapaliti stan? Ma valjda sam je isključio. Jesam sigurno, ne liči na mene da zaboravim peglu. Ne liči ni to da se 3 dana ne setim da kupim tečni sapun. Nisam je isključio. Koliko sam je daleko ostavio od prve stvari koju može da zapali? Da li će izbaciti osigurač posle nekog vremena? Ako ne izbaci osigurač, sigurno će se zapaliti nešto. Komšije će primetiti i pozvati vatrogasce. Kako će ući u stan, nema nikog unutra a vrata su blindirana. Niko od komšija i nema moj broj da me pozove. Dobro, makar je stan osiguran u slučaju požara. Ili nije? Sedam je ujutru, da zovem cimera da ga pitam - to nikako ne može da izađe na dobro, a ne može ni da pomogne. A i ko bi se smarao sa osiguranjem. Uh, ko će da kreči ceo stan?! Jes’ da smo planirali da krečimo, ali bilo je u planu da se osveže zidovi, a ne da se kreči nagoretina. Nova bela tehnika, nova garnitura, kreveti, stvari, dva računara... Koliko puta moja plata? Ne, o tome ne smem da razmišljam. Čoveče, radiću godinama samo da nadoknadim to što nisam isključio peglu…

***

Ulazim u kancelariju. Koleginica komentariše: "Zašto ti je tako izgužvano lice? Gde je osmeh? Razumem da ti je izgužvana majica, muško si, pokušavaš da nahvataš neku cicu na fazon Nema ko da me pegla, a vidi kako sam lep, pa ako bi mogla..., ali tu ti neće pomoći ta izgužvana faca...". Čekaj, izgužvana majica?! Neispeglana?! To znači da nisam ni uključivao peglu?! Pa da, zato sam sinoć i podesio sat da zvoni 15 minuta kasnije nego obično. Pretpostavka je bila da ću biti u cajknotu sa vremenom i neću stići da ispoštujem sve jutarnje rituale, a prva radnja koju bih preskočio bilo bi – peglanje. I uspeo sam, od jednog najobičnijeg dana sam napravio posebno srećan dan - imam jednu veliku (nepostojeću) brigu manje, a i biću još srećniji kada popodne stignem kući i sve bude isto kao i juče, kao i prekjuče, kao i svakog drugog dana. Moći ću bezbrižno da se posvetim velikim maštarijama i snovima. Hmmm, veliki snovi… Da li se uopšte isplati sanjati velike snove?