Kako izazvati sreću

Telefon zvoni. Ustvari ne, zvoni alarm na telefonu. Budilnik, kako već. Bitno je da me probudi na vreme za posao. Ustajem i krećem da udaram po zidovima, i kao kuglica flipera vođena gravitacijom približavam se prvom jutarnjem cilju, ili bolje reći mestu odakle počinje dan (znate ono gde car ide peške). Nema se dovoljno vremena za jutarnju meditaciju na tom svetom mestu. Iz nekog razloga mi je ovog jutra sat zvonio kasnije nego obično. Tj. znam iz kog razloga, sinoć sam ga navio da zvoni 15 minuta kasnije. I za to sam imao neki razlog, i znam da je bio dobar. Pogledaj ovo, tečni sapun je pri kraju. Treba da se obnovi. Zapisaću na spisak (lažem, neću, to sam isto rekao i prethodna tri jutra). Uh, zakasniću...

Oblačim farmerke, obuvam čarape. Otvaram ormar da izaberem majcu - sve su gužvave. Treba da se uradi jedno brzinsko peglanje. Žedan sam, Krećem ka kuhinji, prolazim pored ogledala. Vidim bradu od tri dana (video sam je i malo pre, ali sam je vešto prevideo). Trebalo bi da se obrijem. "Izvini, zakasnio sam na posao zato što sam morao da se obrijem" - ne deluje mi kao dobro opravdanje za kašnjenje. Nastavljam dalje ka frižideru, da utolim žeđ. U frižideru tražim odgovarajuće osveženje. Višnja, tj. sok od iste (morao sam ovako da formulišem rečenicu, da stavim Višnju na početak, volim da pomenem Višnju, a V kod Višnje ne mogu da napišem malim slovom). Dobro, nema više odlaganja, nazad na spremanje.

Oblačim prvu majicu, obuvam se, uzimam torbu i krećem. Naravno, uz onaj standardni osećaj da sam nešto zaboravio. Šta sam zaboravio ovog jutra? Naočare? Nisam, tu su i jedne i druge. Telefon? Ne, čujem radio, obično ga slušam preko telefona. Drugi telefon? Nije, njega sam navikao da zaboravljam. Ulazim u bus, vozim se. Ma zaboravio sam nešto... Pegla?

Au, da li sam isljučio peglu? Ma jesam. Ili možda nisam? Nisam siguran. Da li je moguće da je to ono što sam zaboravio ovog jutra?! Već sam odmakao ka poslu. Gledam u sat, brza procena kaže: Sve i da je skroz gotov novi most, bez čekanja prevoza ne bi stigao na vreme na posao ukoliko se sada okreneš da se vratiš da isključiš peglu. Dilema - zakasniti na posao ili zapaliti stan? Ma valjda sam je isključio. Jesam sigurno, ne liči na mene da zaboravim peglu. Ne liči ni to da se 3 dana ne setim da kupim tečni sapun. Nisam je isključio. Koliko sam je daleko ostavio od prve stvari koju može da zapali? Da li će izbaciti osigurač posle nekog vremena? Ako ne izbaci osigurač, sigurno će se zapaliti nešto. Komšije će primetiti i pozvati vatrogasce. Kako će ući u stan, nema nikog unutra a vrata su blindirana. Niko od komšija i nema moj broj da me pozove. Dobro, makar je stan osiguran u slučaju požara. Ili nije? Sedam je ujutru, da zovem cimera da ga pitam - to nikako ne može da izađe na dobro, a ne može ni da pomogne. A i ko bi se smarao sa osiguranjem. Uh, ko će da kreči ceo stan?! Jes’ da smo planirali da krečimo, ali bilo je u planu da se osveže zidovi, a ne da se kreči nagoretina. Nova bela tehnika, nova garnitura, kreveti, stvari, dva računara... Koliko puta moja plata? Ne, o tome ne smem da razmišljam. Čoveče, radiću godinama samo da nadoknadim to što nisam isključio peglu…

***

Ulazim u kancelariju. Koleginica komentariše: "Zašto ti je tako izgužvano lice? Gde je osmeh? Razumem da ti je izgužvana majica, muško si, pokušavaš da nahvataš neku cicu na fazon Nema ko da me pegla, a vidi kako sam lep, pa ako bi mogla..., ali tu ti neće pomoći ta izgužvana faca...". Čekaj, izgužvana majica?! Neispeglana?! To znači da nisam ni uključivao peglu?! Pa da, zato sam sinoć i podesio sat da zvoni 15 minuta kasnije nego obično. Pretpostavka je bila da ću biti u cajknotu sa vremenom i neću stići da ispoštujem sve jutarnje rituale, a prva radnja koju bih preskočio bilo bi – peglanje. I uspeo sam, od jednog najobičnijeg dana sam napravio posebno srećan dan - imam jednu veliku (nepostojeću) brigu manje, a i biću još srećniji kada popodne stignem kući i sve bude isto kao i juče, kao i prekjuče, kao i svakog drugog dana. Moći ću bezbrižno da se posvetim velikim maštarijama i snovima. Hmmm, veliki snovi… Da li se uopšte isplati sanjati velike snove?

Kako se satu nikad ne zavrti u glavi?

TIK TAK TIK TAK... I tako u nedogled...


Poznavao sam curu koja je sklanjala sve časovnike koji glasno kucaju pre nego što krene ne počinak. Pričala mi je da ne može da spava od tog zvuka. I dan danas mislim da je u pitanju bila fobija od prolaznosti vremena, ili nešto slično. Ponekad je sretnem. Čudno... Vreme pored nje kao da ne prolazi. Ista kao one noći kad je prvi put sklonila onaj sat iz moje sobe koji neobično glasno kuca. 
A ja sam se nekako navikao na taj sat. I na njegovo kucanje, naravno... Nekako mi je neobično kada se ne čuje, ili kada ga nema. On je prva stvar u koju pogledam kada ujutru otvorim oči. Jeste, priznajem! Zavistan sam od toga da u svakom trenutku u toku dana znam koliko ima sati. Ponekad, kad nemam nikakav sat kod sebe, pogledam ka Suncu. Kao da prema položaju usijane zvezde na nebu mogu da odredim koliko imam sati. Prevarim sebe, naravno, ali mi opet nekako lakše. 
Prvi časovnik sa kazaljkama koje se okreću je već davno stao. On je svoje vreme pošteno izmerio. Možda je ljudima koji su merili vreme po njemu ponekad zakinuo koji minut iz čistog inata, ali je svoje sekunde besomučno odmeravao. Stao je na kraju, kažu oni koji nisu znali da ga naviju, tačno u minut do dvanaest. Ironično, zar ne? Nisu znali da mi kažu da li mu se ikad zavrtelo u glavi. 
Gledam tako ovaj moj sat, kupljen kod "kineza" posle besomučnog cenkanja sa imigrantkinjom. Tražim inspiraciju u taktu njegovog kucanja. Mnogo vremena sam proveo gledajući u njega. I nikad ga nisam video da se zaneo ulevo ili udesno; da preskoči koji sekund, ili da mi se ruga satima koji su prošli. Naprosto, savršeno trezven sat... Pitam se je li srećan od sveg tog kuckanj, ili od vremena koje je odmerio. Da li je i meni za sve to vreme doneo sreću, ili sam svoju (ne)sreću sam nekako izazivao? Hmmm... Može li se, uopšte, izazvati sreća?

Kad bih glumio u telenoveli

Protežem se, polako razvlačim kapke. Tmurno jutro, nema sunčevih zraka da se ušunjaju u sobu i izmame mi osmeh. Opet moram sam da nađem razlog... Pogledom šajatim po sobi u potrazi za nekim detaljom koji će me nasmejati i dati mi volju da i danas ustanem iz kreveta i krenem u potragu za novim avanturama: Zvučnici? Jok, nema muzike iz njih. Fotelja? Nešto mi se tekstura mebla ne uklapa u najavu današnjeg raspoloženja. Šolja? Ne, u njoj je kafa od juče. Cveće? Otkud opet cveće u mojoj sobi, dokle ću morati da se borim sa ljubiteljima hortikulture oko sebe?Akreditacija glumca u telenoveli? Opa, MOŽE! Evo ga osmeh! Idemo!

Meksiko, vrućina. Farenhajti otišli u visine (kod njih vrućinu ne prouzrokuju celzjusi, nego farenhajti), odakle lagano teraju znoj na čelo. Gledam oko sebe - nigde da vidim neku lepu curu! Kakva je ovo telenovela kad na vidiku nema neke lepotice, makar ona bila neka zla snajka čiju biografiju drže pod ključem kao najveću tajnu koju planiraju da izvuku kao džokera za preokret. Moram nešto da preduzmem! Uh, kako me je zasvrbela ogrebotina na ruci... Pre neko veče sam na nagovor prijatelja išao u ilegalnu akciju ljuljanja u naselju El Sehto Uno Blohe. I lepo je pisalo da je dozvoljeno za decu do 14 godina, ali nije pisalo šta se desi ako se ljulja neko stariji - ljuljaška ga izbaci direktno na beton, a prijatelji mu se smeju kad oguli kožu. Dobro, sad imam dobar izgovor i još bolji razlog za odlazak u apoteku. Tamo provereno mora da radi neka lepotica!

I stvarno - sa druge strane stakla u apoteci ozari me osmeh lepe Huanite. Prelepe. Toliko lepe da srce krenu napred u nameri da razbije staklo, a moć govora se momentalno oduze! Pokušavam da progovorim, ali mi nikako ne polazi za rukom. Tj. jezikom. Počinjem gotovo nesvesno da se češkam po glavi. Huanita razvlači široki osmeh i, sigurna da ima rešenje za moj problem, iz vitrine mi vadi šampon protiv peruti. I to od one sorte koju reklamiraju na TV-u, za glavu i ramena. Kaže da je njoj pomogao kada je mučilo rame, i da je sigurna da će meni pomoći za glavu. U tom trenutku dramska pauza u mom mozgu. Trenutak spoznaje velike, nemerljive kosmičke sile u toj šamponskoj vezi između lepe Huanite i mene. Zaboravljam na ogrebotinu na ruci i prihvatam činjenicu da me svrbi glava. Nabacam terminatorski osmeh na lice (a la "I'll be back"), grabim šampon i istrčavam iz apoteke.

Dok užurbano koračam ka stanu, razmišljam kako da organizujem ostatak serije (kulminaciju, razradu i happy end) i kako sve to da realizujem i smestim do 19:30, kada počinje drugi dnevnik. Da vidimo, treba da nađem zlu, a opet dovoljno bogatu tetku koja bi se, u saradnji sa mojom zavidnom sestrom od polu-strica, dovoljno snažno i bučno usprotivila mojoj želji da se oženim lepom Huanitom. Treba da nađem ujku, koji je, iako po školskoj spremi baštovan, predsednik sindikata majstora za veš mašine čiji je glavni cilj da se zabrani proizvodnja i prodaja Calgona. Potrebna mi je i jetrva moja kume koja je u mladosti bila toliko zaljubljena u Huanitinog oca, da mu je na prag nosila sto jednu princes krofnu. Kuma je inače prvoklasna zavodnica - udavača koja je imala nameru da obrlati brata od vlasnika apoteke, inače zemljoposednika i drugog po veličini uzgajivača kafe u srezu, na čijim plantažama je rasla isključivo "3 u 1" sorta kafe. I tako još neke likove...

U svom tom planiranju stižem kući i vidim da nemam tople vode u bojleru. Preskačem ritual psovanja po spisku kako bih dobio na vremenu i iz istih stopa se upućujem kod komšinice prekoputa. Već sam brisao kosu njenim lila peškirima i uvek sam posle toga dobijao neku inspiraciju. Penjem se uz stepenice (njen lift radi samo niz gravitaciju) i već se psihički pripremam za nalet ideja i razmišljam koju bih ulogu mogao da joj dam. Otvara vrata. Kosa joj je neobično kovrdžava, a oči opet zrače tim karakterističnim sjajem, uvek istim kad je u nekoj dilemi. Momentalno zaboravljam na svoj scenario i pitam je šta je muči, a ona će: "Kako se satu nikad ne zavrti u glavi?"

Kada bih na jedan dan bio nevidljiv

        Sigurno ste bar jedanput u životu poželeli da budete nevidljivi. Bar za trenutak! Da za vreme pismenog zadatka iz matematike, postanete nevidljivi i gvirnete u rešenja u profesorovoj svesci? Ili da se ušunjate u žensku svlačionicu? Neću ni da zamišljam šta biste tamo radili onako nevidljivi! Možda ste poželeli da budete nevidljivi da biste čuli šta vam pričaju iza leđa? Zamislite se malo... Da li stvarno želite da čujete šta ljudi ZAISTA misle o vama?!? Mislite li da bi vas to ispunilo? Ja sam mislio da bih voleo da znam šta ljudi zaista misle o meni. Nevidljivost bi mi to omogućila, mislio sam. Ili, kad god bi mi zafalilo para, poželeo bih da budem nevidljiv da bih se ušunjao u trezor neke banke, i iznesem onoliko novca koliko mi treba!

        Da... Razmišljao sam o nevidljivosti. I na kraju shvatio - čemu sve to! Sve što bih radio nevidljiv bilo bi strašno površno i sebično! Ispričaću vam zato jednu priču. Pa... Više polubajku, recimo. Onima kojima sam dosadan - ne morate čitati dalje! Uveravam vas da će vam postati još dosadnije! A onima kojima sam zanimljiv... Šta da vam kažem? Neka vam je Bog u pomoći! 

                                                                          **********

        KUC, KUC!!!

        Pošto sam ustao pre pet minuta, i to na nogu na koju se obično ne ustaje, otvaram vrata preko svake volje, pitajući se šta su sad izmislili da bi uzeli još koji dinar u ime nekih dobrotvornih (inače često nepostojećih) organizacija.

        "Dobar dan! Izvinite što vas uznemiravam! Zamolio bih vas za 5 minuta Vašeg vremena. Cenim da imam ponudu koju nećete moći da odbijete!"

        Lik, ne tako čudnog izgleda, progovorio je glasom koji zaista uliva poverenje. Naime, glas je delovao dosta iskusnije i starije od celokupnog njegovog izgleda. Odelo, cipele, kaput, šešir... Sve uredno, ispeglano, čisto. Jedino je čudni, šareni šal od meni nepoznatog materijala odudarao od čitave pojave. Pa dobro... U svakom od nas ima po malo šarenila... Reših da mu dam tih pet minuta. Pucaj, ne tako čudna priliko! Davno sam naučio da se za 5 minuta može promeniti čitav život. Uz najdobroćudniji osmeh koji sam mogao da izvedem tog jutra klimnuh glavom i tako mu dadoh znak da počne sa izlaganjem svoje ponude.

        "U ovoj tašni koju nosim, nalazi se nešto što Vam može promeniti život. Samo trebate reći - DA! Ne tražim ništa za uzvrat. Verovatno se pitate i zašto. Eto... Jednostavno sam rešio da nekom danas promenim život, i prostim gledanjem u zvezde odabrao sam Vas. Možda Vama i ne treba promena. U tom slučaju OVO će Vam samo pokazati neke nove horizonte za koje niste ni slutili da postoje. A ako Vam je ipak potrebna bilo kakva promena... Pa... Mislim da je ovo prilika koju nikako ne biste smeli da propustite!"

        U redu... Smatram da sam osoba koja je uvek spremna na šalu. I nikad se nisam plašio skrivene kamere. Ali ovo mi je delovalo nekako previše za moje mamurno jutro. Ipak, reših da prihvatim igru.

        "Izvinite, niste mi rekli šta se tačno nalazi u torbi. Ako je TO nešto što može da mi promeni život, mislim da bi trebalo da znam o čemu se radi."

        Nagnuo se ka meni krajnje zaverenički: "Kaput nevidljivosti. Dakle, uzimate ili ne?"

        Pogledao sam ga najozbiljnije što sam mogao. Na njegovom licu se ništa nije promenilo. Da, da, prikane... Uzimam. Samo moram nešto da ti dam u zamenu. Pročešljaću malo stan. Mislim da mi se negde u budžaku krije istrošena čarobna lampa. A ispod sudopere sam držao i teglu sa zlatnom ribicom sa jednom neispunjenom željom...

        "Ovo je neka šala, zar ne?", rekoh. "Pre neki dan mi je dolazio jedan takav kao ti! Utrapio mi leteći ćilim! A zaboravio je da mi kaže da treba da ga vežem za banderu kad ga parkiram! Dunula košava, i ja ostadoh bez mog jedinog prevoznog sredstva! Pali, moj otkačeni brate! Šta bih ja radio sa kaputom nevidljivosti! I ovako vidljivog ljudi me ne primećuju!"

        "Jeste li sigurni? Šta vas košta da probate? Evo! Ostaviću tašnu ovde, pa vi vidite šta ćete!" Spustio je torbu, okrenuo se, i otišao.

        Nepoverljivo, unesoh tašnu u stan, i otvorih je. U tašni samo papir na kome je krupnim slovima pisalo: "KORISTITI PO POTREBI! I UZ NAJVEĆE UŽIVANJE!" Koristiti ŠTA! U tom momentu, ispod papira, pod prstima sam osetio tkaninu finiju od svile. Ali ničeg nije bilo tu. Nije moguće! Lik nije lagao. Kaput nevidljivosti! Trebalo mi je malo vremena da pogodim rukave, ali naposletku ga navukoh na sebe! U ogledalu nije bilo mog odraza! Pa ovo stvarno deluje! Reših da ga isprobam. Izađoh na ulicu. 

        Već na prvoj raskrsnici naiđoh na problem! Ne može čovek pošteno ni ulicu da pređe kad je nevidljiv! Moraću da biram raskrsnice sa semaforima za pešake. Posle par stotina metara naleteh na Zmaja kako šeta klince. Pogleda ka meni, kao da me vidi. Obratio mi se krajnje učtivo i uz šeretski osmeh: "Dobar ti taj kaput! Dolce - Gabbana, a? Pa i njega ćemo da spalimo, da znaš..." 

        Pa da... zaboravio sam da zmajevi sve vide! Čak i ono nevidljivo! Reših da prihvatim šalu: "Teško prijatelju! Vatrostalan je! Najnovi model! Kolekcija "dan - noć" za 2056-tu! Malopre sam ga dobio pa rekoh da ga isprobam! Nisam se nadao da ću te videti u mom kraju! Kako žena? Vidim da su klinci dobro!"

        "Ma pusti... Žena kao žena! Šta god da uradim, ona bljuje vatru po ceo dan! Kao da sam joj ja kriv što joj jelo zagori u 99% slučajeva! A i zabranila mi da joj za ručak donosim device! Kaže da su one samo za zimnicu!"

        "E, moj zmaju! Tako ti i treba! Sam si hteo aždaju za ženu! Sad trpi! Moram da palim! Vidimo se!"

        Uhhh!!! Pogrešan izbor reči! Na ono "palim" već je spremio kuglicu vatre da isproba vatrostalnost mog kaputa! Samo se nasmejao i nastavio dalje!  

        Počeo sam da obilazim grad onako nevidljiv. Nenamerno sam saznavao tajne koje ne bi trebalo da znam! Dosta toga sam čuo o sebi što ne bih voleo da čujem! Bilo je dosta i lepih iskustava! Međutim sve mi je posle nekog vremena postalo teret! Kaput na leđima, iako izrađen od ultra-lakog materijala postajao je sve teži. Na kraju sam shvatio da je to još uvek prevelika odgovornost! Vratio sam ga u tašnu, a tašnu odložio u orman, između knjige sa receptima za magične napitke i knjige čarolija! Orman sam zaključao čarobnim štapićem, a štapić stavio u kovertu i poslao na nepoznatu adresu, sa druge strane okeana! 

                                                                    **********

        Posle ove polubajke, ponovo razmišljam o nevidljivosti... Koliko je malo potrebno da budemo nevidljivi, neprimećeni... Da se stopimo sa društvom u kome živimo! Pomislite samo... Koliko ljudi je danas prošlo pored vas, a vi ih niste ni pogledali! Koliko ljudi vam se obratilo, ali  ih vi iz nekog razloga niste čuli! Koliko ljudi nije Vas primetilo! Da... Stopili ste se... Ušli u kolotečinu zvanu Život, i sada vas neke druge sile nose! A dosta stvari bi se promenilo kada bi uradili nešto otkačeno (ne! ne mislim na pljačku banke, ili krađu policijskog vozila)! Zaigrajte na ulici iz čista mira uz muziku koju slušate na vašem novom MP3 plejeru! Uzviknite ime osobe koju volite! Uradite nešto divlje! POSTANITE VIDLJIVI!!! Ja svakako ne bih voleo da još jedan dan budem nevidljiv! Ko bi me video? Ko upoznao? Kome bih se svideo onako providan i svilen?

        Jedna od otkačenih stvari koje bi valjalo uraditi je glumiti u meksičkoj sapunici... Da... Kada bih glumio u telenoveli...

Kako biti pametan i lud

U prošlom životu sam deo života proživeo u Njujorku. Predgrađe Njujorka, jeftin hotel. U istom hotelu je živeo i jedan čudni naučnik. Naš čovek. Zvao se Nikola. Bio je pametan. Izuzetno pametan. I ostavio je dela koja to dokazuju. Mislim, izmislio je struju i svašta nešto. A bio je pomalo i ludak. Zašto? Pa molim te! Čovek se kastrirao da mu žene ne bi odvlačile pažnju od istraživanja i nauke. Za moj pojam života on je ludak. Nauka ispred žena!?! Mislim stvarno... A i uopšte nije bilo prijatno svakodnevno trpeti mikro zemljotrese koji su bili prouzrokovani nekim njegovim eksperimentima.

U pretprošlom životu sam živeo u Holandiji, u jednom malom selu kod Brede. Kao klinci smo se redovno igrali Nemci - holandski Partizani sa decom iz susednog sela. Među njima je bio i neki blesavi Vinsent, koji se stalno nešto izdvajao. Uvek je imao neke svoje momente zbog kojih smo ga smatrali ludakom. Redovno smo mu bili čvrge i zezali, ali on je istrajavao i ostajao u tom svom fazonu. Kasnije se odselio, nisam više ništa čuo o njemu. A u ovom životu, koji sad živim, čuo sam da je u stvari bio malo nastran. Voleo je muškarce... To me uopšte nije iznenadilo. Pa čak ni to da je sam sebi odsekao uvo kao dokaz patnje za svojim ljubavnikom. Kažem vam, budala! Ali opet je ostao upamćen u svetu, i to po svojim slikama ("Suncokreti", "Ljudi koji jedu krompir"...). Da njih nije ostavio iza sebe, sigurno niko danas ne bi znao za njega, a ovako se smatra genijem. O tome govori i činjenica da je čak jedan rok bend iz Srbije dao sebi ime po njegovom prezimenu.

* * * * * * *

Obojica, i Nikola i Vinsent su bili pametni i ludi. I kako sad "običan" čovek da bude i pametan i lud? Nikako ne može sam sebe, na silu, da svrsta u tu grupu. Neosporno je da svako za sebe misli da je pametan. Ko kaže suprotno - laže. Može samo da ubeđuje sebe i da se pretvara da sebe smatra glupim. A ko za sebe kaže da je lud - taj je glup, što automatski isključuje mogućnost da se zadovolje oba kriterijuma. A zašto glup? Pa zato što lud čovek za sebe nikada neće reći da je lud, jer on toga nije svestan. Da je svestan toga, ne bi bio lud. Osim ako neko ne misli na to ludilo, nego na ono "moderno" ludilo koje danas čujemo u svakodnevnom govoru komplimentiranjem u "Sve si lud!" kontekstu. Ali opet, drugačije je kada ti neko da kompliment da si lud ili ako sam sebe označiš ludim u "Sve sam lud" kontekstu. Ne, u tom slučaju nisi lud, u tom slučaju si prepotentan. A i tu je neka druga vrsta pameti po sredi.

Da bi čovek bio i pametan i lud mora takav da se rodi, živi i radi normalno i pusti narod da ga po njegovim delima okarakteriše kao pametnog i ludog. Čovek nikako ne treba da se trudi da dobije etiketu pametnog ludaka jer nikada neće uspeti. Bio bi previše zauzet time da ne bi stigao da sagleda sebe i svoja dela sa strane, da vidi kako ljudi zaista gledaju na njega. Možda kada bi postojala mogućnost da bude nevidljiv neko vreme i kreće se neopaženo. Hmmmm, nevidljiv... Eh, "Kada bih na jedan dan bio nevidljiv"...

Kad bih imao dovoljno vremena...

ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRR!!!

Bauljam rukom po komodi da nađem prokleti telefon i ugasim još prokletiji alarm. Iz kreveta razmaknem zavesu... KIŠA! Ustajem, pazeći kojom ću nogom dotaći pod. Protrljam oči. Protegnem se. Odgegam do kupatila. Odvrnem slavinu. Čekam ledenu vodu. Umijem se. Tražim frekvenciju mlake vode na slavini tuša. Istuširam se. Obrijem se, ako imam šta da obrijem (ko me poznaje, zna o čemu pričam :) ). Izaberem najmanje izgužvanu košulju i pantalone. Nabacim trunku parfema. Obučem jaknu i izađem iz stana. Majku mu.. Opet sam zaboravio kišobran i izabrao jaknu neprimerene debljine za vetar koji je, izgleda, baš mene čekao iza ćoška... Trčim za autobusom. Autobus pobegao, kao i mnogo stvari u mom životu. Nestrpljivo i sa čestim gledanjem u sat, sačekam drugi. Autobus, naravno, prepun. Posle pola sata čekanja zelenog svetla na semaforima u Takovskoj, tek kod Skupštine, oslobađa se jedno mesto. Svi se čudno i ispitivački zgledaju. Sa drugog kraja autobusa, ne tako vremešni gospodin, ragbi potezima dotrčava i seda na prazno mesto. Svi oni pogledi sada su uprti u njega. Uz par naglih kočenja i nebrojeno mnogo psovki rezigniranih putnika, autobus nekako stiže do moje stanice. I ono malo volje za poslom sam izgubio negde na polovini ulice Kneza Miloša, kada mi je starija gospođa koja ima više kilograma nego godina stala na nogu i pogledala me kao da sam ja kriv što se moja noga našla na njenom putu.

Ulazim u kancelariju, nadajući se da sam stigao pre šefa smene. Dobro je... Imao sam sreće ovog puta. Sedam za moj sto u uglu kancelarije ne skidajući jaknu pošto je unutra hladnije nego napolju. ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Ne, gospođo! Pogrešili ste broj! Prijatno!" ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Da, gospodine! Mi prodajemo slobodno vreme, ukoliko ga Vi nemate, a potrebno Vam je. Da, gospodine. Radimo 24 časa, 365 dana u godini. Šta kažete? Nemate vremena za porodicu? Obratili ste se na pravu adresu. Ako hoćete slobodan vikend trebali biste da znate da vikende naplaćujemo po posebnoj tarifi. S tim što na svaka četiri kupljena slobodna vikenda peti dobijete gratis. Ne, gospodine! Ne praktikujemo prodaju preko telefona. Moraćete da dođete kod nas da se dogovorimo oko uslova. Šta kažete? Nemate vremena da dođete kod nas? Žao mi je, gospodine. Ako nekad budete našli vremena da se prošetate do nas, biće nam više nego drago da izađemo u susret Vašim potrebama. Doviđenja i prijatno!" Poziv za pozivom. Prolaze sati dugi kao godine. Kraj radnog vremena.

Polazim kući. Sa autobusom ista situacija kao i tog jutra, samo u drugom smeru. Negde u Takovskoj sam izgubio i apetit. Razmišljam samo o krevetu. Posle sat vremena i petnaestak pređenih kilometara ulazim u stan. Navijam alarm i ležem.

I tako... Prolazi dan za danom. Neretko pomislim o tome šta sam sve propustio u životu. Učini mi se ponekad da sam se mimoišao sa nekim ljudima koji bi mi mnogo značili, za samo par trenutaka. Možda je i žena mog života bila u onom autobusu koji mi uporno beži svakog jutra. Dođe mi, s vremena na vreme, da napišem nešto. Ali vremena sve manje. A i mislim, onda, ko bi to čitao kad bi imao slobodnog vremena.

*********

Razmišljam često o čoveku koji je izmislio vreme. Ni njegov izum nije prošao bez mana, kao i većina izuma koji su nakon toga izmišljeni. Sigurno nije imao vremena da ga usavrši. A mi merimo život po njegovom patentu. I retko ko može da kaže da je u životu uradio sve što je želeo. Dani uživanja se izgube zajedno sa detinjstvom. Rađamo se i umiremo. Sve ostalo su sitnice. Zato, vi koji nemate dovoljno vremena, učinite svaku sitnicu bitnom! Nižite najlepše uspomene. Da kada dođe onaj trenutak, kada je vaše vreme na ovom svetu isteklo, možete nasmejani da pogledate u tunel koji vas, možda, vodi na neko mesto bez vremena.

A ja vreme merim nekim svojim minutima... I nikad se nisam pitao šta bih radio kada bih imao dovoljno vremena, jer svoje vreme sam stvaram. Neki me nazivaju pametnim, neki ludim... Možda sam i pametan i lud. Samo treba neko da me nauči "Kako biti pametan i lud"...

I eto ti teme, nestrpljivi prolazniče, da pišeš o njoj i ubiješ malo vremena ako ga imaš na pretek...

Strah od prosečnosti: iliti kako stručno nazvati ovu fobiju i kako se lečiti od nje

Dolazim iz veoma cenjene porodice. I poštovane. Moje roditelje poštuju širom sveta. Otac mi je Strah od smrti, majka Fobija od visine. A moje ime je Strah od prosečnosti. Kad sam nastao, odmah su ocenili da sam kreativan, da volim da eksperimentišem, pa su tako i odredili moju dužnost. U početku mi je to smetalo, zato što su svi moji bliži rođaci strahovi imali neke ozbiljnije zadatke i stvarno su bili cenjeni, ljudi su ih se izistinski plašili. A moje postojanje nikad nije bilo toliko opasno, cenjeno, istraživano.

Tražio sam način kako da dospem u prvi plan, da i od mene zaziru kao što zaziru od moje familije. Ali bezuspešno. Onda sam zastao i uvideo svoju grešku: kako Strah od prosečnosti može da pati od toga da po svaku cenu bude iznad proseka? Paradoks. Nešto je trebalo da se menja. Tada sam i shvatio koja je u stvari moja misija. A i koje mogućnosti mi se pružaju.

Moja misija je da ljude usmerim tako da se iz mase, iz proseka izdvoje nekim svojim kvalitetom. I sa svakim čovekom se u početku trudim da delujem umereno. Pokušavam da ga fokusiram da veruje u sebe, da otkrije koji to njegov talenat može da ga izdvoji iz proseka i učini prepoznatljivim ostatku sveta. Kada završimo tu fazu, preuzimam odgovornost da se taj talenat usavršava, da raste. I ako sve teče po planu, moja misija je uspešna, a taj čovek nikad i ne sazna da je bio pod mojim uticajem.

Naravno, ne ide uvek sve glatko. Kao i u svakom poslu postoje problemi, prepreke. Dve stvari mi najčešće zadaju probleme. Prva je ljudski kompleks. Tj. kompleksi. Čovek, nezadovoljan zbog nekog svog kompleksa, pokušava da promeni nešto što mu je priroda dala (a priroda svim ljudima da i lepe i ružne stvari, u meri koju sama odredi). I tome pridaje toliko značaja, poklanja toliko pažnje da skroz zapostavi potragu za tim talentom koji leži u njemu, koji mu je dodeljen da bi ga izdigao iznad proseka. Druga stvar je težnja nekih ljudi ka megalomanstvu. Hoće u svemu da budu najbolji, u svemu da se izdignu iznad proseka. I onda sve probaju, a ništa ne privedu kraju. Nije ni čudo jer nemaju vremena da bilo šta završe do kraja, kako treba.

Ja dakle pomažem ljudima da budu srećni, zadovoljni, da pronađu sebe. I za razliku od drugih strahova ne trudim se da se nabijem u njihove kosti. Ne, to rade moje rođaci, njima je to zadovoljstvo. Ono što meni predstavlja zadovoljstvo je da vidim da sam nekome učinio dobro bez da sam ga uplašio, čak se trudim da ostanem neprimetan. Kako se lečiti od mene? Nema potrebe za tim. Ja spadam među one zdrave strahove. Treba se boriti protiv stvari koje me ometaju u poslu, a te stvari sam već naveo gore. I stvarno nemam vremena da sad smišljam koje bi mi stručno ime pristajalo. Imam pametnija posla. Recimo, sad idem da podržim jednog mladog čoveka koji je otkrio svoj talenat za pisanje. I veruje u sebe da će postati pisac. I uspeće u tome, zato što je uporan! Evo, ubrzo ćete se uveriti. Napisaće priču na temu "Kada bih imao dovoljno vremena".

Kad bi svi radili ono što umeju

Mislilac da misli, trgovac da trguje, svirač da svira, pevač da peva, a svi zajedno da se ne mešaju u politiku koju političar vodi. Još su Aristotel i Platon pisali o tome, i što bih sad ja raspredao o nekakvoj zemlji Dembeliji u kojoj su svi srećni i rade samo ono što znaju.

Kažu ljudi, mada to i ne mora da bude istina, da dobri Bog, kad god se neko rodi, iz svoje torbe koju vucara sa sobom, podari tom nekom samo jedan talenat. Da ga čuva i neguje, usavršava sve dok ne postane majstor svog zanata. E sad, velika većina nas se na tom putu izgubi. Pa onda mislioci trguju, svirači pevaju, pevači misle, a svi zajedno vode politiku jer političari toče piće netalentovanim pijancima iza nečijeg tuđeg šanka.

I sve se poremeti. Tvoje zvezde koje su ti datumom, satom i minutom određene, uzeo je neko drugi, a tebi opet pripala neka druga zvezda sa kraja Kumove Slame. I onda celog života jurimo taj jedan talenat koji nam je predodređen. 

A šta bi se zaista desilo kad bi svi radili ono što umeju? Definitivno bi to bio jedan dosadan svet. Nema novih iskustava. Razgovori bi se svodili na to kakvo će biti vreme, i to samo onda kad je meteorolog prisutan. Ne bi bilo pozitivnih i negativnih kritika, jer, ko sme majstoru svog zanata da kaže kako bi njegovo novonastalo delo moglo da bude bolje ili gore. Svi bi živeli u ćutanju i prividno uživali u svojim životima bez grešaka. 

A svet je na greškama utemeljen. Dva atoma su se greškom sudarila i nastao je kosmos. Eva je ubrala jabuku, iako to nije bio njen posao. Kolumbo je pronašao Ameriku tražeći Indiju. (To je jedna od većih grešaka.) A Amerika nije dobila ime po njemu nego po nekom drugom. Opet greška. Pa onda svi ratovi koji su se ikad vodili. Greška do greške.

I neka mi neko kaže da živimo u nezanimljivom svetu. Ako vam je svet nezanimljiv i ubeđeni ste da radite ono što morate, a ne ono što volite, skinite okove prosečnosti i pokušajte da uradite nešto što će biti samo vaše. Napišite pesmu! Napregnite moždane vijuge i prospite neku misao u etar! Pevajte dok se tuširate! Možda ste novi Pavaroti. Ušetajte se u skupštinu i pokažite onim klipetama gde greše. Možda će baš vas da poslušaju. ŽIVITE! Jer je to jedini i pravi univerzalni talenat koji nam je podaren! Sve ostalo su sitnice!

I kao post scriptum, za mog kuma koji se moli Bogu da mu ne zadam neku nezgodnu temu evo sledećeg naslova: "Strah od prosečnosti: iliti kako stručno nazvati ovu fobiju i kako se lečiti od nje?"

Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja

Sunčano jutro. Budim se. 11 sati. Šta? Ne mešaj se u moje gledanje na pojam jutra, jutro je za mene onaj period od trenutka ustajanja iz kreveta do završetka ispijanja prve kafe. Doooobro, ajde. Neka ti bude. Idemo ispočetka.Sunčan dan. Budim se. 11 sati, Kuvam kafu i palim TV. Prespavao sam jutarnji program. Ništa, palim teletext, da vidim vesti. Dobro bre, znam da sam jedini čovek na svetu koji čita vesti sa teleteksta pored živog interneta. Tako mi je došlo tog jutra. Zašto moram sve da radim onako kako je najbolje, kako je najlakše? Evo, na primer, danas ću ispuniti svoje slobodno vreme tako što ću napraviti dan muzeja, moj lični dan muzeja! Šta? Ne noć, dan. Pa dan zato što je te večeri kad je noć muzeja svuda tolika gužva da nikad ne uspem da vidim sve što me interesuje! A i hoću da bude drugačije! Nego, odakle da počnem... Koji to muzej još nikad nisam posetio? Evo na primer, muzej nameštaja! A i najbliži mi je. Tu sam, stigao sam. Krećem redom: natkazne, cipelarnici, čiviluci, stolovi razni, stolice, kreveti, fotelje, vitrine... Bila bi to obična gomila starog i bezvrednog nameštaja, dotrajalog i pohabanog, da svaki komad, tj. eksponat nema pored sebe tablu sa nekim objašnjenjem, posvetom. Svaki od njih ima svoju životnu priču. Ne, na tablama nisu ispisane te životne priče, već samo po neka misao kojom se taj komad nameštaja obraća posetiocu. A tako je i zanimljivije, natera posetioca na razmišljanje, zainteresuje ga i navede da on u svojoj glavi kreira priču. Evo, na primer, pored ovog kreveta piše "Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja". Pa odgovor je jednostavan: med, rakija i nada. Da budem iskren, iznenađen sam. Ja sam mislio da ćeš prvo da se uhvatiš za rakiju, a ne za med. Pa eto, nema rok trajanja. Tehnološki nema. Neograničeno. Zbog toga što je pčela najpametnija životinja. Ne znam zašto, tako kažu. Verovatno zato što gleda svoja posla i tako uspeva da napravi taj savršen proizvod. A rakija? Pa jeste, u pravu si, nju pravi čovek, koji je itekako nesavršen. Ali rakiju je izmislio đavo! I vidiš koliko godina već traje! I trajaće neograničeno. Zato je tu nada. Nada je izmišljena odmah posle rakije. Nju je izmislio čovek verujući da će uspeti da se izbori sa đavoljim izumom, a to samo potvrđuje da je čovek kao biće daleko od savršenstva. A opet je sticajem okolnosti uspeo da izmisli tako savršenu, besmrtnu stvar kao što je nada. I onda ju je, naravno, raširio u sve aspekte svog života. Jeste, u sve. Da, to je slučaj kod svakog čoveka. Da, i kod onog čoveka koji voli. Pogotovo kod onog koji voli nešto što mu je nedostižno. Kod njega je nada baš izražena i ona mu daje glavnu snagu da istraje u ljubavi.

* * * * *

Uh, ti i tvoja pitanja... Jeste, nadaju se i oni koji piju rakiju medovaču. Ne, pčele se ne nadaju. One samo beru med i ne interesuje ih da se nadaju da će jednog dana uspeti da preskoče taj nivo proizvodnje meda i unaprede svoju tehnologiju da odmah naprave rakiju medovaču. Rade samo ono što najbolje umeju - prave med. I zadovoljne su, nemaju potrebe za nadom. Eh da, konačno da se složimo, svet bi bio mnogo lepše mesto i mnogo više stvari ne bi imalo rok trajanja "kada bi svi radili samo ono što umeju".

Kad sam bio krevet zanosne plavuše

Eh da...

Da vi samo znate kako je lepo živeti u spavaćoj sobi jedne prosečne zanosne plavuše. Kao krevet razume se. Sve ostale stvari u spavaćoj sobi dotične persone imaju kraći vek življenja od kreveta kao što sam ja. Pa čak i živi ljudi. Muškarci pogotovo. Retko koji muškarac da je prošao kroz ovu sobu dva puta.

A soba kao i svaka devojačka. Veliki orman u uglu stalno namršten zbog ogromnog nereda koji je u njemu. Noćni stočić sa fiokom koja krije najveće devojačke tajne. (Pa molim vas! Nije na meni da ih otkrivam!) Ispred mene veliko ogledalo, koje posle mnogo šminkanja i ulepšavanja već pomenute devojke nekako krivi sliku. Jedan poseban manji orman samo za cipele je naravno tu. I u središtu sobe, blago naslonjen na zadnji zid, moje visočanstvo, JA. Krevet. U narodu poznat kao bračni, mada tu titulu, u ovom slučaju nosim nezasluženo. 

Moram da priznam, da mi je u početku bilo nelagodno. Prvih nekoliko meseci sam uporno pokušavao federima da isteram muškarce koji su sa mojom gazdaricom vodili duge i naporne razgovore na meni. Ljubomora! Međutim kad sam shvatio da mi, kreveti, ne posedujemo genetsku predispoziciju za ljubomoru, jednostavno sam to prihvatio kao nešto normalno i pokušao da u tim razgovorima uživam što je više moguće. Poneki put sam se škripom i blagim lupkanjem o zid oglašavao, ali samo zato da podržim svoju Gazdaricu kad god je neartikulisanim glasovima pokušavala da pobedi u dugonoćnoj debati. 

I tako... Prolazile su noći i meseci, sve dok jedne večeri nisam čuo poznati muški glas. Pa on je već svraćao protekle noći. Slučajnost? Ne verujem. Došao je opet i sledeće. I sledeće. I polako se taj muškarac ustalio u mom životu i u životu moje gazdarice. 

Kasnije su me prodali. Kažu da sam mnogo škripao. A i istrošenost mi je podarila određene migove. Federi su iskakali sami od sebe ponekad, pa se novopečeni gazda budio sa bolovima u leđima.

Sigurno se pitate gde sam završio. Da vam odam jednu veliku tajnu. Ne postoji prihvatilište za stare i istrošene krevete. To je samo bajka koju pričaju krevecima, kao onom krevecu koji je sad zauzeo moje mesto u Gazdaričinoj sobi.

Kupio me je neki student cvikeraš koji je na meni rešio da opovrgne Ajnštajnovu teoriju raltiviteta.

I tako... Odoh ja sa teme...

A nekom slučajnom prolazniku, zabrinut zbog svoje prolaznosti, kao i prolaznosti stvari oko mene, u amanet ostavljam temu o kojoj će da razmišlja: "Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja!"