Kad bih imao dovoljno vremena...

ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRR!!!

Bauljam rukom po komodi da nađem prokleti telefon i ugasim još prokletiji alarm. Iz kreveta razmaknem zavesu... KIŠA! Ustajem, pazeći kojom ću nogom dotaći pod. Protrljam oči. Protegnem se. Odgegam do kupatila. Odvrnem slavinu. Čekam ledenu vodu. Umijem se. Tražim frekvenciju mlake vode na slavini tuša. Istuširam se. Obrijem se, ako imam šta da obrijem (ko me poznaje, zna o čemu pričam :) ). Izaberem najmanje izgužvanu košulju i pantalone. Nabacim trunku parfema. Obučem jaknu i izađem iz stana. Majku mu.. Opet sam zaboravio kišobran i izabrao jaknu neprimerene debljine za vetar koji je, izgleda, baš mene čekao iza ćoška... Trčim za autobusom. Autobus pobegao, kao i mnogo stvari u mom životu. Nestrpljivo i sa čestim gledanjem u sat, sačekam drugi. Autobus, naravno, prepun. Posle pola sata čekanja zelenog svetla na semaforima u Takovskoj, tek kod Skupštine, oslobađa se jedno mesto. Svi se čudno i ispitivački zgledaju. Sa drugog kraja autobusa, ne tako vremešni gospodin, ragbi potezima dotrčava i seda na prazno mesto. Svi oni pogledi sada su uprti u njega. Uz par naglih kočenja i nebrojeno mnogo psovki rezigniranih putnika, autobus nekako stiže do moje stanice. I ono malo volje za poslom sam izgubio negde na polovini ulice Kneza Miloša, kada mi je starija gospođa koja ima više kilograma nego godina stala na nogu i pogledala me kao da sam ja kriv što se moja noga našla na njenom putu.

Ulazim u kancelariju, nadajući se da sam stigao pre šefa smene. Dobro je... Imao sam sreće ovog puta. Sedam za moj sto u uglu kancelarije ne skidajući jaknu pošto je unutra hladnije nego napolju. ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Ne, gospođo! Pogrešili ste broj! Prijatno!" ZVRRRRRRRRRRRRRRRR! "Dobar dan! Kompanija "Mi vama, Vi nama i sinovi" Export import D.O.O. Miloš Minaković kraj telefona! Da, gospodine! Mi prodajemo slobodno vreme, ukoliko ga Vi nemate, a potrebno Vam je. Da, gospodine. Radimo 24 časa, 365 dana u godini. Šta kažete? Nemate vremena za porodicu? Obratili ste se na pravu adresu. Ako hoćete slobodan vikend trebali biste da znate da vikende naplaćujemo po posebnoj tarifi. S tim što na svaka četiri kupljena slobodna vikenda peti dobijete gratis. Ne, gospodine! Ne praktikujemo prodaju preko telefona. Moraćete da dođete kod nas da se dogovorimo oko uslova. Šta kažete? Nemate vremena da dođete kod nas? Žao mi je, gospodine. Ako nekad budete našli vremena da se prošetate do nas, biće nam više nego drago da izađemo u susret Vašim potrebama. Doviđenja i prijatno!" Poziv za pozivom. Prolaze sati dugi kao godine. Kraj radnog vremena.

Polazim kući. Sa autobusom ista situacija kao i tog jutra, samo u drugom smeru. Negde u Takovskoj sam izgubio i apetit. Razmišljam samo o krevetu. Posle sat vremena i petnaestak pređenih kilometara ulazim u stan. Navijam alarm i ležem.

I tako... Prolazi dan za danom. Neretko pomislim o tome šta sam sve propustio u životu. Učini mi se ponekad da sam se mimoišao sa nekim ljudima koji bi mi mnogo značili, za samo par trenutaka. Možda je i žena mog života bila u onom autobusu koji mi uporno beži svakog jutra. Dođe mi, s vremena na vreme, da napišem nešto. Ali vremena sve manje. A i mislim, onda, ko bi to čitao kad bi imao slobodnog vremena.

*********

Razmišljam često o čoveku koji je izmislio vreme. Ni njegov izum nije prošao bez mana, kao i većina izuma koji su nakon toga izmišljeni. Sigurno nije imao vremena da ga usavrši. A mi merimo život po njegovom patentu. I retko ko može da kaže da je u životu uradio sve što je želeo. Dani uživanja se izgube zajedno sa detinjstvom. Rađamo se i umiremo. Sve ostalo su sitnice. Zato, vi koji nemate dovoljno vremena, učinite svaku sitnicu bitnom! Nižite najlepše uspomene. Da kada dođe onaj trenutak, kada je vaše vreme na ovom svetu isteklo, možete nasmejani da pogledate u tunel koji vas, možda, vodi na neko mesto bez vremena.

A ja vreme merim nekim svojim minutima... I nikad se nisam pitao šta bih radio kada bih imao dovoljno vremena, jer svoje vreme sam stvaram. Neki me nazivaju pametnim, neki ludim... Možda sam i pametan i lud. Samo treba neko da me nauči "Kako biti pametan i lud"...

I eto ti teme, nestrpljivi prolazniče, da pišeš o njoj i ubiješ malo vremena ako ga imaš na pretek...

Strah od prosečnosti: iliti kako stručno nazvati ovu fobiju i kako se lečiti od nje

Dolazim iz veoma cenjene porodice. I poštovane. Moje roditelje poštuju širom sveta. Otac mi je Strah od smrti, majka Fobija od visine. A moje ime je Strah od prosečnosti. Kad sam nastao, odmah su ocenili da sam kreativan, da volim da eksperimentišem, pa su tako i odredili moju dužnost. U početku mi je to smetalo, zato što su svi moji bliži rođaci strahovi imali neke ozbiljnije zadatke i stvarno su bili cenjeni, ljudi su ih se izistinski plašili. A moje postojanje nikad nije bilo toliko opasno, cenjeno, istraživano.

Tražio sam način kako da dospem u prvi plan, da i od mene zaziru kao što zaziru od moje familije. Ali bezuspešno. Onda sam zastao i uvideo svoju grešku: kako Strah od prosečnosti može da pati od toga da po svaku cenu bude iznad proseka? Paradoks. Nešto je trebalo da se menja. Tada sam i shvatio koja je u stvari moja misija. A i koje mogućnosti mi se pružaju.

Moja misija je da ljude usmerim tako da se iz mase, iz proseka izdvoje nekim svojim kvalitetom. I sa svakim čovekom se u početku trudim da delujem umereno. Pokušavam da ga fokusiram da veruje u sebe, da otkrije koji to njegov talenat može da ga izdvoji iz proseka i učini prepoznatljivim ostatku sveta. Kada završimo tu fazu, preuzimam odgovornost da se taj talenat usavršava, da raste. I ako sve teče po planu, moja misija je uspešna, a taj čovek nikad i ne sazna da je bio pod mojim uticajem.

Naravno, ne ide uvek sve glatko. Kao i u svakom poslu postoje problemi, prepreke. Dve stvari mi najčešće zadaju probleme. Prva je ljudski kompleks. Tj. kompleksi. Čovek, nezadovoljan zbog nekog svog kompleksa, pokušava da promeni nešto što mu je priroda dala (a priroda svim ljudima da i lepe i ružne stvari, u meri koju sama odredi). I tome pridaje toliko značaja, poklanja toliko pažnje da skroz zapostavi potragu za tim talentom koji leži u njemu, koji mu je dodeljen da bi ga izdigao iznad proseka. Druga stvar je težnja nekih ljudi ka megalomanstvu. Hoće u svemu da budu najbolji, u svemu da se izdignu iznad proseka. I onda sve probaju, a ništa ne privedu kraju. Nije ni čudo jer nemaju vremena da bilo šta završe do kraja, kako treba.

Ja dakle pomažem ljudima da budu srećni, zadovoljni, da pronađu sebe. I za razliku od drugih strahova ne trudim se da se nabijem u njihove kosti. Ne, to rade moje rođaci, njima je to zadovoljstvo. Ono što meni predstavlja zadovoljstvo je da vidim da sam nekome učinio dobro bez da sam ga uplašio, čak se trudim da ostanem neprimetan. Kako se lečiti od mene? Nema potrebe za tim. Ja spadam među one zdrave strahove. Treba se boriti protiv stvari koje me ometaju u poslu, a te stvari sam već naveo gore. I stvarno nemam vremena da sad smišljam koje bi mi stručno ime pristajalo. Imam pametnija posla. Recimo, sad idem da podržim jednog mladog čoveka koji je otkrio svoj talenat za pisanje. I veruje u sebe da će postati pisac. I uspeće u tome, zato što je uporan! Evo, ubrzo ćete se uveriti. Napisaće priču na temu "Kada bih imao dovoljno vremena".

Kad bi svi radili ono što umeju

Mislilac da misli, trgovac da trguje, svirač da svira, pevač da peva, a svi zajedno da se ne mešaju u politiku koju političar vodi. Još su Aristotel i Platon pisali o tome, i što bih sad ja raspredao o nekakvoj zemlji Dembeliji u kojoj su svi srećni i rade samo ono što znaju.

Kažu ljudi, mada to i ne mora da bude istina, da dobri Bog, kad god se neko rodi, iz svoje torbe koju vucara sa sobom, podari tom nekom samo jedan talenat. Da ga čuva i neguje, usavršava sve dok ne postane majstor svog zanata. E sad, velika većina nas se na tom putu izgubi. Pa onda mislioci trguju, svirači pevaju, pevači misle, a svi zajedno vode politiku jer političari toče piće netalentovanim pijancima iza nečijeg tuđeg šanka.

I sve se poremeti. Tvoje zvezde koje su ti datumom, satom i minutom određene, uzeo je neko drugi, a tebi opet pripala neka druga zvezda sa kraja Kumove Slame. I onda celog života jurimo taj jedan talenat koji nam je predodređen. 

A šta bi se zaista desilo kad bi svi radili ono što umeju? Definitivno bi to bio jedan dosadan svet. Nema novih iskustava. Razgovori bi se svodili na to kakvo će biti vreme, i to samo onda kad je meteorolog prisutan. Ne bi bilo pozitivnih i negativnih kritika, jer, ko sme majstoru svog zanata da kaže kako bi njegovo novonastalo delo moglo da bude bolje ili gore. Svi bi živeli u ćutanju i prividno uživali u svojim životima bez grešaka. 

A svet je na greškama utemeljen. Dva atoma su se greškom sudarila i nastao je kosmos. Eva je ubrala jabuku, iako to nije bio njen posao. Kolumbo je pronašao Ameriku tražeći Indiju. (To je jedna od većih grešaka.) A Amerika nije dobila ime po njemu nego po nekom drugom. Opet greška. Pa onda svi ratovi koji su se ikad vodili. Greška do greške.

I neka mi neko kaže da živimo u nezanimljivom svetu. Ako vam je svet nezanimljiv i ubeđeni ste da radite ono što morate, a ne ono što volite, skinite okove prosečnosti i pokušajte da uradite nešto što će biti samo vaše. Napišite pesmu! Napregnite moždane vijuge i prospite neku misao u etar! Pevajte dok se tuširate! Možda ste novi Pavaroti. Ušetajte se u skupštinu i pokažite onim klipetama gde greše. Možda će baš vas da poslušaju. ŽIVITE! Jer je to jedini i pravi univerzalni talenat koji nam je podaren! Sve ostalo su sitnice!

I kao post scriptum, za mog kuma koji se moli Bogu da mu ne zadam neku nezgodnu temu evo sledećeg naslova: "Strah od prosečnosti: iliti kako stručno nazvati ovu fobiju i kako se lečiti od nje?"

Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja

Sunčano jutro. Budim se. 11 sati. Šta? Ne mešaj se u moje gledanje na pojam jutra, jutro je za mene onaj period od trenutka ustajanja iz kreveta do završetka ispijanja prve kafe. Doooobro, ajde. Neka ti bude. Idemo ispočetka.Sunčan dan. Budim se. 11 sati, Kuvam kafu i palim TV. Prespavao sam jutarnji program. Ništa, palim teletext, da vidim vesti. Dobro bre, znam da sam jedini čovek na svetu koji čita vesti sa teleteksta pored živog interneta. Tako mi je došlo tog jutra. Zašto moram sve da radim onako kako je najbolje, kako je najlakše? Evo, na primer, danas ću ispuniti svoje slobodno vreme tako što ću napraviti dan muzeja, moj lični dan muzeja! Šta? Ne noć, dan. Pa dan zato što je te večeri kad je noć muzeja svuda tolika gužva da nikad ne uspem da vidim sve što me interesuje! A i hoću da bude drugačije! Nego, odakle da počnem... Koji to muzej još nikad nisam posetio? Evo na primer, muzej nameštaja! A i najbliži mi je. Tu sam, stigao sam. Krećem redom: natkazne, cipelarnici, čiviluci, stolovi razni, stolice, kreveti, fotelje, vitrine... Bila bi to obična gomila starog i bezvrednog nameštaja, dotrajalog i pohabanog, da svaki komad, tj. eksponat nema pored sebe tablu sa nekim objašnjenjem, posvetom. Svaki od njih ima svoju životnu priču. Ne, na tablama nisu ispisane te životne priče, već samo po neka misao kojom se taj komad nameštaja obraća posetiocu. A tako je i zanimljivije, natera posetioca na razmišljanje, zainteresuje ga i navede da on u svojoj glavi kreira priču. Evo, na primer, pored ovog kreveta piše "Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja". Pa odgovor je jednostavan: med, rakija i nada. Da budem iskren, iznenađen sam. Ja sam mislio da ćeš prvo da se uhvatiš za rakiju, a ne za med. Pa eto, nema rok trajanja. Tehnološki nema. Neograničeno. Zbog toga što je pčela najpametnija životinja. Ne znam zašto, tako kažu. Verovatno zato što gleda svoja posla i tako uspeva da napravi taj savršen proizvod. A rakija? Pa jeste, u pravu si, nju pravi čovek, koji je itekako nesavršen. Ali rakiju je izmislio đavo! I vidiš koliko godina već traje! I trajaće neograničeno. Zato je tu nada. Nada je izmišljena odmah posle rakije. Nju je izmislio čovek verujući da će uspeti da se izbori sa đavoljim izumom, a to samo potvrđuje da je čovek kao biće daleko od savršenstva. A opet je sticajem okolnosti uspeo da izmisli tako savršenu, besmrtnu stvar kao što je nada. I onda ju je, naravno, raširio u sve aspekte svog života. Jeste, u sve. Da, to je slučaj kod svakog čoveka. Da, i kod onog čoveka koji voli. Pogotovo kod onog koji voli nešto što mu je nedostižno. Kod njega je nada baš izražena i ona mu daje glavnu snagu da istraje u ljubavi.

* * * * *

Uh, ti i tvoja pitanja... Jeste, nadaju se i oni koji piju rakiju medovaču. Ne, pčele se ne nadaju. One samo beru med i ne interesuje ih da se nadaju da će jednog dana uspeti da preskoče taj nivo proizvodnje meda i unaprede svoju tehnologiju da odmah naprave rakiju medovaču. Rade samo ono što najbolje umeju - prave med. I zadovoljne su, nemaju potrebe za nadom. Eh da, konačno da se složimo, svet bi bio mnogo lepše mesto i mnogo više stvari ne bi imalo rok trajanja "kada bi svi radili samo ono što umeju".

Kad sam bio krevet zanosne plavuše

Eh da...

Da vi samo znate kako je lepo živeti u spavaćoj sobi jedne prosečne zanosne plavuše. Kao krevet razume se. Sve ostale stvari u spavaćoj sobi dotične persone imaju kraći vek življenja od kreveta kao što sam ja. Pa čak i živi ljudi. Muškarci pogotovo. Retko koji muškarac da je prošao kroz ovu sobu dva puta.

A soba kao i svaka devojačka. Veliki orman u uglu stalno namršten zbog ogromnog nereda koji je u njemu. Noćni stočić sa fiokom koja krije najveće devojačke tajne. (Pa molim vas! Nije na meni da ih otkrivam!) Ispred mene veliko ogledalo, koje posle mnogo šminkanja i ulepšavanja već pomenute devojke nekako krivi sliku. Jedan poseban manji orman samo za cipele je naravno tu. I u središtu sobe, blago naslonjen na zadnji zid, moje visočanstvo, JA. Krevet. U narodu poznat kao bračni, mada tu titulu, u ovom slučaju nosim nezasluženo. 

Moram da priznam, da mi je u početku bilo nelagodno. Prvih nekoliko meseci sam uporno pokušavao federima da isteram muškarce koji su sa mojom gazdaricom vodili duge i naporne razgovore na meni. Ljubomora! Međutim kad sam shvatio da mi, kreveti, ne posedujemo genetsku predispoziciju za ljubomoru, jednostavno sam to prihvatio kao nešto normalno i pokušao da u tim razgovorima uživam što je više moguće. Poneki put sam se škripom i blagim lupkanjem o zid oglašavao, ali samo zato da podržim svoju Gazdaricu kad god je neartikulisanim glasovima pokušavala da pobedi u dugonoćnoj debati. 

I tako... Prolazile su noći i meseci, sve dok jedne večeri nisam čuo poznati muški glas. Pa on je već svraćao protekle noći. Slučajnost? Ne verujem. Došao je opet i sledeće. I sledeće. I polako se taj muškarac ustalio u mom životu i u životu moje gazdarice. 

Kasnije su me prodali. Kažu da sam mnogo škripao. A i istrošenost mi je podarila određene migove. Federi su iskakali sami od sebe ponekad, pa se novopečeni gazda budio sa bolovima u leđima.

Sigurno se pitate gde sam završio. Da vam odam jednu veliku tajnu. Ne postoji prihvatilište za stare i istrošene krevete. To je samo bajka koju pričaju krevecima, kao onom krevecu koji je sad zauzeo moje mesto u Gazdaričinoj sobi.

Kupio me je neki student cvikeraš koji je na meni rešio da opovrgne Ajnštajnovu teoriju raltiviteta.

I tako... Odoh ja sa teme...

A nekom slučajnom prolazniku, zabrinut zbog svoje prolaznosti, kao i prolaznosti stvari oko mene, u amanet ostavljam temu o kojoj će da razmišlja: "Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja!"

Kad sam bio drvo pored puta

Ova priča ne počinje od mog rođenja, zato što sam ja rođen u jednom rasadniku. Tu sam od male semenke postao drvce, i kada sam napunio 3 godine, mene su presadili u drvored kraj jednog prašnjavog puta. Tu ustvari, kreće ova priča.

Bio je to lep kraj, brdovit, a put nije bio mnogo prometan, tako da sam mogao da uživam u svom mirnom životu i odrastanju. Nisam mnogo odskakao od ostalih drugara hrastova i kestena. Kada su se oni savijali pod naletima vetra, savijao sam se i ja. Kada su oni negodovali zbog prašine koju sa puta podigne neki ludak kad projuri svojim prevoznim sredstvom, negodovao sam i ja. Kada su se oni radovali kiši koja bi sprala svu prašinu sa njihovog lišća, radovao bih se i ja. Kada bi se oni stideli zato što ih jesen svuče do golih grana, stideo bih se i ja. Šta reći, jedno sasvim prosečno drvo. I verovatno bih dočekao duboku starost u toj idili, godinama bih verovatno pružao sve kvalitetniji i kvalitetniji hlad prolaznicima koji bi baš ispod moje krošnje zaseli da odmore, da jednog dana ne dođoše neke mašine. Rekli su nam da su oni tu da prašnjavi put presvuku asfaltom, kako nam se lišće više ne bi prljalo prašinom. Poverovali smo im. Ali ja sam imao tu nesreću da jedna mašina otkine deo mog korena, pa sam nedugo posle završetka puta počeo da se sušim, tako da je krenula da bledi nada o dubokoj, debeloj starosti.

Jednog dana su se moji strahovi i ispostavili kao opravdani - došla je ekipa sa testerama, odsekli me i na moje mesto stavili nekog klinca od drveta, ni upola kvalitetnog porekla kao što je moje. Da sam bio čovek u tom trenutku, sigurno bih zaplakao, ali eto, bio sam drvo, a drveće ne plače. Odneli su me u neku strugaru, gde su od mene napravili daske, pa su te daske osušili, odneli u fabriku nameštaja, napravili krevet od mene i prodali nekoj zanosnoj plavuši da spava i radi još kojekakve stvari na meni.

Osećao sam se kao da sam se tek rodio i uvideo koliko je moj život pored puta u stvari bio dosadan i spor. Nego, da ja ne skrećem sa teme, ukoliko želite da saznate dalje, zadajte mi temu "Kad sam bio krevet zanosne plavuše".