Kako se satu nikad ne zavrti u glavi?

TIK TAK TIK TAK... I tako u nedogled...


Poznavao sam curu koja je sklanjala sve časovnike koji glasno kucaju pre nego što krene ne počinak. Pričala mi je da ne može da spava od tog zvuka. I dan danas mislim da je u pitanju bila fobija od prolaznosti vremena, ili nešto slično. Ponekad je sretnem. Čudno... Vreme pored nje kao da ne prolazi. Ista kao one noći kad je prvi put sklonila onaj sat iz moje sobe koji neobično glasno kuca. 
A ja sam se nekako navikao na taj sat. I na njegovo kucanje, naravno... Nekako mi je neobično kada se ne čuje, ili kada ga nema. On je prva stvar u koju pogledam kada ujutru otvorim oči. Jeste, priznajem! Zavistan sam od toga da u svakom trenutku u toku dana znam koliko ima sati. Ponekad, kad nemam nikakav sat kod sebe, pogledam ka Suncu. Kao da prema položaju usijane zvezde na nebu mogu da odredim koliko imam sati. Prevarim sebe, naravno, ali mi opet nekako lakše. 
Prvi časovnik sa kazaljkama koje se okreću je već davno stao. On je svoje vreme pošteno izmerio. Možda je ljudima koji su merili vreme po njemu ponekad zakinuo koji minut iz čistog inata, ali je svoje sekunde besomučno odmeravao. Stao je na kraju, kažu oni koji nisu znali da ga naviju, tačno u minut do dvanaest. Ironično, zar ne? Nisu znali da mi kažu da li mu se ikad zavrtelo u glavi. 
Gledam tako ovaj moj sat, kupljen kod "kineza" posle besomučnog cenkanja sa imigrantkinjom. Tražim inspiraciju u taktu njegovog kucanja. Mnogo vremena sam proveo gledajući u njega. I nikad ga nisam video da se zaneo ulevo ili udesno; da preskoči koji sekund, ili da mi se ruga satima koji su prošli. Naprosto, savršeno trezven sat... Pitam se je li srećan od sveg tog kuckanj, ili od vremena koje je odmerio. Da li je i meni za sve to vreme doneo sreću, ili sam svoju (ne)sreću sam nekako izazivao? Hmmm... Može li se, uopšte, izazvati sreća?

Kad bih glumio u telenoveli

Protežem se, polako razvlačim kapke. Tmurno jutro, nema sunčevih zraka da se ušunjaju u sobu i izmame mi osmeh. Opet moram sam da nađem razlog... Pogledom šajatim po sobi u potrazi za nekim detaljom koji će me nasmejati i dati mi volju da i danas ustanem iz kreveta i krenem u potragu za novim avanturama: Zvučnici? Jok, nema muzike iz njih. Fotelja? Nešto mi se tekstura mebla ne uklapa u najavu današnjeg raspoloženja. Šolja? Ne, u njoj je kafa od juče. Cveće? Otkud opet cveće u mojoj sobi, dokle ću morati da se borim sa ljubiteljima hortikulture oko sebe?Akreditacija glumca u telenoveli? Opa, MOŽE! Evo ga osmeh! Idemo!

Meksiko, vrućina. Farenhajti otišli u visine (kod njih vrućinu ne prouzrokuju celzjusi, nego farenhajti), odakle lagano teraju znoj na čelo. Gledam oko sebe - nigde da vidim neku lepu curu! Kakva je ovo telenovela kad na vidiku nema neke lepotice, makar ona bila neka zla snajka čiju biografiju drže pod ključem kao najveću tajnu koju planiraju da izvuku kao džokera za preokret. Moram nešto da preduzmem! Uh, kako me je zasvrbela ogrebotina na ruci... Pre neko veče sam na nagovor prijatelja išao u ilegalnu akciju ljuljanja u naselju El Sehto Uno Blohe. I lepo je pisalo da je dozvoljeno za decu do 14 godina, ali nije pisalo šta se desi ako se ljulja neko stariji - ljuljaška ga izbaci direktno na beton, a prijatelji mu se smeju kad oguli kožu. Dobro, sad imam dobar izgovor i još bolji razlog za odlazak u apoteku. Tamo provereno mora da radi neka lepotica!

I stvarno - sa druge strane stakla u apoteci ozari me osmeh lepe Huanite. Prelepe. Toliko lepe da srce krenu napred u nameri da razbije staklo, a moć govora se momentalno oduze! Pokušavam da progovorim, ali mi nikako ne polazi za rukom. Tj. jezikom. Počinjem gotovo nesvesno da se češkam po glavi. Huanita razvlači široki osmeh i, sigurna da ima rešenje za moj problem, iz vitrine mi vadi šampon protiv peruti. I to od one sorte koju reklamiraju na TV-u, za glavu i ramena. Kaže da je njoj pomogao kada je mučilo rame, i da je sigurna da će meni pomoći za glavu. U tom trenutku dramska pauza u mom mozgu. Trenutak spoznaje velike, nemerljive kosmičke sile u toj šamponskoj vezi između lepe Huanite i mene. Zaboravljam na ogrebotinu na ruci i prihvatam činjenicu da me svrbi glava. Nabacam terminatorski osmeh na lice (a la "I'll be back"), grabim šampon i istrčavam iz apoteke.

Dok užurbano koračam ka stanu, razmišljam kako da organizujem ostatak serije (kulminaciju, razradu i happy end) i kako sve to da realizujem i smestim do 19:30, kada počinje drugi dnevnik. Da vidimo, treba da nađem zlu, a opet dovoljno bogatu tetku koja bi se, u saradnji sa mojom zavidnom sestrom od polu-strica, dovoljno snažno i bučno usprotivila mojoj želji da se oženim lepom Huanitom. Treba da nađem ujku, koji je, iako po školskoj spremi baštovan, predsednik sindikata majstora za veš mašine čiji je glavni cilj da se zabrani proizvodnja i prodaja Calgona. Potrebna mi je i jetrva moja kume koja je u mladosti bila toliko zaljubljena u Huanitinog oca, da mu je na prag nosila sto jednu princes krofnu. Kuma je inače prvoklasna zavodnica - udavača koja je imala nameru da obrlati brata od vlasnika apoteke, inače zemljoposednika i drugog po veličini uzgajivača kafe u srezu, na čijim plantažama je rasla isključivo "3 u 1" sorta kafe. I tako još neke likove...

U svom tom planiranju stižem kući i vidim da nemam tople vode u bojleru. Preskačem ritual psovanja po spisku kako bih dobio na vremenu i iz istih stopa se upućujem kod komšinice prekoputa. Već sam brisao kosu njenim lila peškirima i uvek sam posle toga dobijao neku inspiraciju. Penjem se uz stepenice (njen lift radi samo niz gravitaciju) i već se psihički pripremam za nalet ideja i razmišljam koju bih ulogu mogao da joj dam. Otvara vrata. Kosa joj je neobično kovrdžava, a oči opet zrače tim karakterističnim sjajem, uvek istim kad je u nekoj dilemi. Momentalno zaboravljam na svoj scenario i pitam je šta je muči, a ona će: "Kako se satu nikad ne zavrti u glavi?"

Kada bih na jedan dan bio nevidljiv

        Sigurno ste bar jedanput u životu poželeli da budete nevidljivi. Bar za trenutak! Da za vreme pismenog zadatka iz matematike, postanete nevidljivi i gvirnete u rešenja u profesorovoj svesci? Ili da se ušunjate u žensku svlačionicu? Neću ni da zamišljam šta biste tamo radili onako nevidljivi! Možda ste poželeli da budete nevidljivi da biste čuli šta vam pričaju iza leđa? Zamislite se malo... Da li stvarno želite da čujete šta ljudi ZAISTA misle o vama?!? Mislite li da bi vas to ispunilo? Ja sam mislio da bih voleo da znam šta ljudi zaista misle o meni. Nevidljivost bi mi to omogućila, mislio sam. Ili, kad god bi mi zafalilo para, poželeo bih da budem nevidljiv da bih se ušunjao u trezor neke banke, i iznesem onoliko novca koliko mi treba!

        Da... Razmišljao sam o nevidljivosti. I na kraju shvatio - čemu sve to! Sve što bih radio nevidljiv bilo bi strašno površno i sebično! Ispričaću vam zato jednu priču. Pa... Više polubajku, recimo. Onima kojima sam dosadan - ne morate čitati dalje! Uveravam vas da će vam postati još dosadnije! A onima kojima sam zanimljiv... Šta da vam kažem? Neka vam je Bog u pomoći! 

                                                                          **********

        KUC, KUC!!!

        Pošto sam ustao pre pet minuta, i to na nogu na koju se obično ne ustaje, otvaram vrata preko svake volje, pitajući se šta su sad izmislili da bi uzeli još koji dinar u ime nekih dobrotvornih (inače često nepostojećih) organizacija.

        "Dobar dan! Izvinite što vas uznemiravam! Zamolio bih vas za 5 minuta Vašeg vremena. Cenim da imam ponudu koju nećete moći da odbijete!"

        Lik, ne tako čudnog izgleda, progovorio je glasom koji zaista uliva poverenje. Naime, glas je delovao dosta iskusnije i starije od celokupnog njegovog izgleda. Odelo, cipele, kaput, šešir... Sve uredno, ispeglano, čisto. Jedino je čudni, šareni šal od meni nepoznatog materijala odudarao od čitave pojave. Pa dobro... U svakom od nas ima po malo šarenila... Reših da mu dam tih pet minuta. Pucaj, ne tako čudna priliko! Davno sam naučio da se za 5 minuta može promeniti čitav život. Uz najdobroćudniji osmeh koji sam mogao da izvedem tog jutra klimnuh glavom i tako mu dadoh znak da počne sa izlaganjem svoje ponude.

        "U ovoj tašni koju nosim, nalazi se nešto što Vam može promeniti život. Samo trebate reći - DA! Ne tražim ništa za uzvrat. Verovatno se pitate i zašto. Eto... Jednostavno sam rešio da nekom danas promenim život, i prostim gledanjem u zvezde odabrao sam Vas. Možda Vama i ne treba promena. U tom slučaju OVO će Vam samo pokazati neke nove horizonte za koje niste ni slutili da postoje. A ako Vam je ipak potrebna bilo kakva promena... Pa... Mislim da je ovo prilika koju nikako ne biste smeli da propustite!"

        U redu... Smatram da sam osoba koja je uvek spremna na šalu. I nikad se nisam plašio skrivene kamere. Ali ovo mi je delovalo nekako previše za moje mamurno jutro. Ipak, reših da prihvatim igru.

        "Izvinite, niste mi rekli šta se tačno nalazi u torbi. Ako je TO nešto što može da mi promeni život, mislim da bi trebalo da znam o čemu se radi."

        Nagnuo se ka meni krajnje zaverenički: "Kaput nevidljivosti. Dakle, uzimate ili ne?"

        Pogledao sam ga najozbiljnije što sam mogao. Na njegovom licu se ništa nije promenilo. Da, da, prikane... Uzimam. Samo moram nešto da ti dam u zamenu. Pročešljaću malo stan. Mislim da mi se negde u budžaku krije istrošena čarobna lampa. A ispod sudopere sam držao i teglu sa zlatnom ribicom sa jednom neispunjenom željom...

        "Ovo je neka šala, zar ne?", rekoh. "Pre neki dan mi je dolazio jedan takav kao ti! Utrapio mi leteći ćilim! A zaboravio je da mi kaže da treba da ga vežem za banderu kad ga parkiram! Dunula košava, i ja ostadoh bez mog jedinog prevoznog sredstva! Pali, moj otkačeni brate! Šta bih ja radio sa kaputom nevidljivosti! I ovako vidljivog ljudi me ne primećuju!"

        "Jeste li sigurni? Šta vas košta da probate? Evo! Ostaviću tašnu ovde, pa vi vidite šta ćete!" Spustio je torbu, okrenuo se, i otišao.

        Nepoverljivo, unesoh tašnu u stan, i otvorih je. U tašni samo papir na kome je krupnim slovima pisalo: "KORISTITI PO POTREBI! I UZ NAJVEĆE UŽIVANJE!" Koristiti ŠTA! U tom momentu, ispod papira, pod prstima sam osetio tkaninu finiju od svile. Ali ničeg nije bilo tu. Nije moguće! Lik nije lagao. Kaput nevidljivosti! Trebalo mi je malo vremena da pogodim rukave, ali naposletku ga navukoh na sebe! U ogledalu nije bilo mog odraza! Pa ovo stvarno deluje! Reših da ga isprobam. Izađoh na ulicu. 

        Već na prvoj raskrsnici naiđoh na problem! Ne može čovek pošteno ni ulicu da pređe kad je nevidljiv! Moraću da biram raskrsnice sa semaforima za pešake. Posle par stotina metara naleteh na Zmaja kako šeta klince. Pogleda ka meni, kao da me vidi. Obratio mi se krajnje učtivo i uz šeretski osmeh: "Dobar ti taj kaput! Dolce - Gabbana, a? Pa i njega ćemo da spalimo, da znaš..." 

        Pa da... zaboravio sam da zmajevi sve vide! Čak i ono nevidljivo! Reših da prihvatim šalu: "Teško prijatelju! Vatrostalan je! Najnovi model! Kolekcija "dan - noć" za 2056-tu! Malopre sam ga dobio pa rekoh da ga isprobam! Nisam se nadao da ću te videti u mom kraju! Kako žena? Vidim da su klinci dobro!"

        "Ma pusti... Žena kao žena! Šta god da uradim, ona bljuje vatru po ceo dan! Kao da sam joj ja kriv što joj jelo zagori u 99% slučajeva! A i zabranila mi da joj za ručak donosim device! Kaže da su one samo za zimnicu!"

        "E, moj zmaju! Tako ti i treba! Sam si hteo aždaju za ženu! Sad trpi! Moram da palim! Vidimo se!"

        Uhhh!!! Pogrešan izbor reči! Na ono "palim" već je spremio kuglicu vatre da isproba vatrostalnost mog kaputa! Samo se nasmejao i nastavio dalje!  

        Počeo sam da obilazim grad onako nevidljiv. Nenamerno sam saznavao tajne koje ne bi trebalo da znam! Dosta toga sam čuo o sebi što ne bih voleo da čujem! Bilo je dosta i lepih iskustava! Međutim sve mi je posle nekog vremena postalo teret! Kaput na leđima, iako izrađen od ultra-lakog materijala postajao je sve teži. Na kraju sam shvatio da je to još uvek prevelika odgovornost! Vratio sam ga u tašnu, a tašnu odložio u orman, između knjige sa receptima za magične napitke i knjige čarolija! Orman sam zaključao čarobnim štapićem, a štapić stavio u kovertu i poslao na nepoznatu adresu, sa druge strane okeana! 

                                                                    **********

        Posle ove polubajke, ponovo razmišljam o nevidljivosti... Koliko je malo potrebno da budemo nevidljivi, neprimećeni... Da se stopimo sa društvom u kome živimo! Pomislite samo... Koliko ljudi je danas prošlo pored vas, a vi ih niste ni pogledali! Koliko ljudi vam se obratilo, ali  ih vi iz nekog razloga niste čuli! Koliko ljudi nije Vas primetilo! Da... Stopili ste se... Ušli u kolotečinu zvanu Život, i sada vas neke druge sile nose! A dosta stvari bi se promenilo kada bi uradili nešto otkačeno (ne! ne mislim na pljačku banke, ili krađu policijskog vozila)! Zaigrajte na ulici iz čista mira uz muziku koju slušate na vašem novom MP3 plejeru! Uzviknite ime osobe koju volite! Uradite nešto divlje! POSTANITE VIDLJIVI!!! Ja svakako ne bih voleo da još jedan dan budem nevidljiv! Ko bi me video? Ko upoznao? Kome bih se svideo onako providan i svilen?

        Jedna od otkačenih stvari koje bi valjalo uraditi je glumiti u meksičkoj sapunici... Da... Kada bih glumio u telenoveli...

Kako biti pametan i lud

U prošlom životu sam deo života proživeo u Njujorku. Predgrađe Njujorka, jeftin hotel. U istom hotelu je živeo i jedan čudni naučnik. Naš čovek. Zvao se Nikola. Bio je pametan. Izuzetno pametan. I ostavio je dela koja to dokazuju. Mislim, izmislio je struju i svašta nešto. A bio je pomalo i ludak. Zašto? Pa molim te! Čovek se kastrirao da mu žene ne bi odvlačile pažnju od istraživanja i nauke. Za moj pojam života on je ludak. Nauka ispred žena!?! Mislim stvarno... A i uopšte nije bilo prijatno svakodnevno trpeti mikro zemljotrese koji su bili prouzrokovani nekim njegovim eksperimentima.

U pretprošlom životu sam živeo u Holandiji, u jednom malom selu kod Brede. Kao klinci smo se redovno igrali Nemci - holandski Partizani sa decom iz susednog sela. Među njima je bio i neki blesavi Vinsent, koji se stalno nešto izdvajao. Uvek je imao neke svoje momente zbog kojih smo ga smatrali ludakom. Redovno smo mu bili čvrge i zezali, ali on je istrajavao i ostajao u tom svom fazonu. Kasnije se odselio, nisam više ništa čuo o njemu. A u ovom životu, koji sad živim, čuo sam da je u stvari bio malo nastran. Voleo je muškarce... To me uopšte nije iznenadilo. Pa čak ni to da je sam sebi odsekao uvo kao dokaz patnje za svojim ljubavnikom. Kažem vam, budala! Ali opet je ostao upamćen u svetu, i to po svojim slikama ("Suncokreti", "Ljudi koji jedu krompir"...). Da njih nije ostavio iza sebe, sigurno niko danas ne bi znao za njega, a ovako se smatra genijem. O tome govori i činjenica da je čak jedan rok bend iz Srbije dao sebi ime po njegovom prezimenu.

* * * * * * *

Obojica, i Nikola i Vinsent su bili pametni i ludi. I kako sad "običan" čovek da bude i pametan i lud? Nikako ne može sam sebe, na silu, da svrsta u tu grupu. Neosporno je da svako za sebe misli da je pametan. Ko kaže suprotno - laže. Može samo da ubeđuje sebe i da se pretvara da sebe smatra glupim. A ko za sebe kaže da je lud - taj je glup, što automatski isključuje mogućnost da se zadovolje oba kriterijuma. A zašto glup? Pa zato što lud čovek za sebe nikada neće reći da je lud, jer on toga nije svestan. Da je svestan toga, ne bi bio lud. Osim ako neko ne misli na to ludilo, nego na ono "moderno" ludilo koje danas čujemo u svakodnevnom govoru komplimentiranjem u "Sve si lud!" kontekstu. Ali opet, drugačije je kada ti neko da kompliment da si lud ili ako sam sebe označiš ludim u "Sve sam lud" kontekstu. Ne, u tom slučaju nisi lud, u tom slučaju si prepotentan. A i tu je neka druga vrsta pameti po sredi.

Da bi čovek bio i pametan i lud mora takav da se rodi, živi i radi normalno i pusti narod da ga po njegovim delima okarakteriše kao pametnog i ludog. Čovek nikako ne treba da se trudi da dobije etiketu pametnog ludaka jer nikada neće uspeti. Bio bi previše zauzet time da ne bi stigao da sagleda sebe i svoja dela sa strane, da vidi kako ljudi zaista gledaju na njega. Možda kada bi postojala mogućnost da bude nevidljiv neko vreme i kreće se neopaženo. Hmmmm, nevidljiv... Eh, "Kada bih na jedan dan bio nevidljiv"...