Kako se satu nikad ne zavrti u glavi?

TIK TAK TIK TAK... I tako u nedogled...


Poznavao sam curu koja je sklanjala sve časovnike koji glasno kucaju pre nego što krene ne počinak. Pričala mi je da ne može da spava od tog zvuka. I dan danas mislim da je u pitanju bila fobija od prolaznosti vremena, ili nešto slično. Ponekad je sretnem. Čudno... Vreme pored nje kao da ne prolazi. Ista kao one noći kad je prvi put sklonila onaj sat iz moje sobe koji neobično glasno kuca. 
A ja sam se nekako navikao na taj sat. I na njegovo kucanje, naravno... Nekako mi je neobično kada se ne čuje, ili kada ga nema. On je prva stvar u koju pogledam kada ujutru otvorim oči. Jeste, priznajem! Zavistan sam od toga da u svakom trenutku u toku dana znam koliko ima sati. Ponekad, kad nemam nikakav sat kod sebe, pogledam ka Suncu. Kao da prema položaju usijane zvezde na nebu mogu da odredim koliko imam sati. Prevarim sebe, naravno, ali mi opet nekako lakše. 
Prvi časovnik sa kazaljkama koje se okreću je već davno stao. On je svoje vreme pošteno izmerio. Možda je ljudima koji su merili vreme po njemu ponekad zakinuo koji minut iz čistog inata, ali je svoje sekunde besomučno odmeravao. Stao je na kraju, kažu oni koji nisu znali da ga naviju, tačno u minut do dvanaest. Ironično, zar ne? Nisu znali da mi kažu da li mu se ikad zavrtelo u glavi. 
Gledam tako ovaj moj sat, kupljen kod "kineza" posle besomučnog cenkanja sa imigrantkinjom. Tražim inspiraciju u taktu njegovog kucanja. Mnogo vremena sam proveo gledajući u njega. I nikad ga nisam video da se zaneo ulevo ili udesno; da preskoči koji sekund, ili da mi se ruga satima koji su prošli. Naprosto, savršeno trezven sat... Pitam se je li srećan od sveg tog kuckanj, ili od vremena koje je odmerio. Da li je i meni za sve to vreme doneo sreću, ili sam svoju (ne)sreću sam nekako izazivao? Hmmm... Može li se, uopšte, izazvati sreća?