Sigurno ste bar jedanput u životu poželeli da budete nevidljivi. Bar za trenutak! Da za vreme pismenog zadatka iz matematike, postanete nevidljivi i gvirnete u rešenja u profesorovoj svesci? Ili da se ušunjate u žensku svlačionicu? Neću ni da zamišljam šta biste tamo radili onako nevidljivi! Možda ste poželeli da budete nevidljivi da biste čuli šta vam pričaju iza leđa? Zamislite se malo... Da li stvarno želite da čujete šta ljudi ZAISTA misle o vama?!? Mislite li da bi vas to ispunilo? Ja sam mislio da bih voleo da znam šta ljudi zaista misle o meni. Nevidljivost bi mi to omogućila, mislio sam. Ili, kad god bi mi zafalilo para, poželeo bih da budem nevidljiv da bih se ušunjao u trezor neke banke, i iznesem onoliko novca koliko mi treba!
Da... Razmišljao sam o nevidljivosti. I na kraju shvatio - čemu sve to! Sve što bih radio nevidljiv bilo bi strašno površno i sebično! Ispričaću vam zato jednu priču. Pa... Više polubajku, recimo. Onima kojima sam dosadan - ne morate čitati dalje! Uveravam vas da će vam postati još dosadnije! A onima kojima sam zanimljiv... Šta da vam kažem? Neka vam je Bog u pomoći!
**********
KUC, KUC!!!
Pošto sam ustao pre pet minuta, i to na nogu na koju se obično ne ustaje, otvaram vrata preko svake volje, pitajući se šta su sad izmislili da bi uzeli još koji dinar u ime nekih dobrotvornih (inače često nepostojećih) organizacija.
"Dobar dan! Izvinite što vas uznemiravam! Zamolio bih vas za 5 minuta Vašeg vremena. Cenim da imam ponudu koju nećete moći da odbijete!"
Lik, ne tako čudnog izgleda, progovorio je glasom koji zaista uliva poverenje. Naime, glas je delovao dosta iskusnije i starije od celokupnog njegovog izgleda. Odelo, cipele, kaput, šešir... Sve uredno, ispeglano, čisto. Jedino je čudni, šareni šal od meni nepoznatog materijala odudarao od čitave pojave. Pa dobro... U svakom od nas ima po malo šarenila... Reših da mu dam tih pet minuta. Pucaj, ne tako čudna priliko! Davno sam naučio da se za 5 minuta može promeniti čitav život. Uz najdobroćudniji osmeh koji sam mogao da izvedem tog jutra klimnuh glavom i tako mu dadoh znak da počne sa izlaganjem svoje ponude.
"U ovoj tašni koju nosim, nalazi se nešto što Vam može promeniti život. Samo trebate reći - DA! Ne tražim ništa za uzvrat. Verovatno se pitate i zašto. Eto... Jednostavno sam rešio da nekom danas promenim život, i prostim gledanjem u zvezde odabrao sam Vas. Možda Vama i ne treba promena. U tom slučaju OVO će Vam samo pokazati neke nove horizonte za koje niste ni slutili da postoje. A ako Vam je ipak potrebna bilo kakva promena... Pa... Mislim da je ovo prilika koju nikako ne biste smeli da propustite!"
U redu... Smatram da sam osoba koja je uvek spremna na šalu. I nikad se nisam plašio skrivene kamere. Ali ovo mi je delovalo nekako previše za moje mamurno jutro. Ipak, reših da prihvatim igru.
"Izvinite, niste mi rekli šta se tačno nalazi u torbi. Ako je TO nešto što može da mi promeni život, mislim da bi trebalo da znam o čemu se radi."
Nagnuo se ka meni krajnje zaverenički: "Kaput nevidljivosti. Dakle, uzimate ili ne?"
Pogledao sam ga najozbiljnije što sam mogao. Na njegovom licu se ništa nije promenilo. Da, da, prikane... Uzimam. Samo moram nešto da ti dam u zamenu. Pročešljaću malo stan. Mislim da mi se negde u budžaku krije istrošena čarobna lampa. A ispod sudopere sam držao i teglu sa zlatnom ribicom sa jednom neispunjenom željom...
"Ovo je neka šala, zar ne?", rekoh. "Pre neki dan mi je dolazio jedan takav kao ti! Utrapio mi leteći ćilim! A zaboravio je da mi kaže da treba da ga vežem za banderu kad ga parkiram! Dunula košava, i ja ostadoh bez mog jedinog prevoznog sredstva! Pali, moj otkačeni brate! Šta bih ja radio sa kaputom nevidljivosti! I ovako vidljivog ljudi me ne primećuju!"
"Jeste li sigurni? Šta vas košta da probate? Evo! Ostaviću tašnu ovde, pa vi vidite šta ćete!" Spustio je torbu, okrenuo se, i otišao.
Nepoverljivo, unesoh tašnu u stan, i otvorih je. U tašni samo papir na kome je krupnim slovima pisalo: "KORISTITI PO POTREBI! I UZ NAJVEĆE UŽIVANJE!" Koristiti ŠTA! U tom momentu, ispod papira, pod prstima sam osetio tkaninu finiju od svile. Ali ničeg nije bilo tu. Nije moguće! Lik nije lagao. Kaput nevidljivosti! Trebalo mi je malo vremena da pogodim rukave, ali naposletku ga navukoh na sebe! U ogledalu nije bilo mog odraza! Pa ovo stvarno deluje! Reših da ga isprobam. Izađoh na ulicu.
Već na prvoj raskrsnici naiđoh na problem! Ne može čovek pošteno ni ulicu da pređe kad je nevidljiv! Moraću da biram raskrsnice sa semaforima za pešake. Posle par stotina metara naleteh na Zmaja kako šeta klince. Pogleda ka meni, kao da me vidi. Obratio mi se krajnje učtivo i uz šeretski osmeh: "Dobar ti taj kaput! Dolce - Gabbana, a? Pa i njega ćemo da spalimo, da znaš..."
Pa da... zaboravio sam da zmajevi sve vide! Čak i ono nevidljivo! Reših da prihvatim šalu: "Teško prijatelju! Vatrostalan je! Najnovi model! Kolekcija "dan - noć" za 2056-tu! Malopre sam ga dobio pa rekoh da ga isprobam! Nisam se nadao da ću te videti u mom kraju! Kako žena? Vidim da su klinci dobro!"
"Ma pusti... Žena kao žena! Šta god da uradim, ona bljuje vatru po ceo dan! Kao da sam joj ja kriv što joj jelo zagori u 99% slučajeva! A i zabranila mi da joj za ručak donosim device! Kaže da su one samo za zimnicu!"
"E, moj zmaju! Tako ti i treba! Sam si hteo aždaju za ženu! Sad trpi! Moram da palim! Vidimo se!"
Uhhh!!! Pogrešan izbor reči! Na ono "palim" već je spremio kuglicu vatre da isproba vatrostalnost mog kaputa! Samo se nasmejao i nastavio dalje!
Počeo sam da obilazim grad onako nevidljiv. Nenamerno sam saznavao tajne koje ne bi trebalo da znam! Dosta toga sam čuo o sebi što ne bih voleo da čujem! Bilo je dosta i lepih iskustava! Međutim sve mi je posle nekog vremena postalo teret! Kaput na leđima, iako izrađen od ultra-lakog materijala postajao je sve teži. Na kraju sam shvatio da je to još uvek prevelika odgovornost! Vratio sam ga u tašnu, a tašnu odložio u orman, između knjige sa receptima za magične napitke i knjige čarolija! Orman sam zaključao čarobnim štapićem, a štapić stavio u kovertu i poslao na nepoznatu adresu, sa druge strane okeana!
**********
Posle ove polubajke, ponovo razmišljam o nevidljivosti... Koliko je malo potrebno da budemo nevidljivi, neprimećeni... Da se stopimo sa društvom u kome živimo! Pomislite samo... Koliko ljudi je danas prošlo pored vas, a vi ih niste ni pogledali! Koliko ljudi vam se obratilo, ali ih vi iz nekog razloga niste čuli! Koliko ljudi nije Vas primetilo! Da... Stopili ste se... Ušli u kolotečinu zvanu Život, i sada vas neke druge sile nose! A dosta stvari bi se promenilo kada bi uradili nešto otkačeno (ne! ne mislim na pljačku banke, ili krađu policijskog vozila)! Zaigrajte na ulici iz čista mira uz muziku koju slušate na vašem novom MP3 plejeru! Uzviknite ime osobe koju volite! Uradite nešto divlje! POSTANITE VIDLJIVI!!! Ja svakako ne bih voleo da još jedan dan budem nevidljiv! Ko bi me video? Ko upoznao? Kome bih se svideo onako providan i svilen?
Jedna od otkačenih stvari koje bi valjalo uraditi je glumiti u meksičkoj sapunici... Da... Kada bih glumio u telenoveli...
