Kako biti pametan i lud

U prošlom životu sam deo života proživeo u Njujorku. Predgrađe Njujorka, jeftin hotel. U istom hotelu je živeo i jedan čudni naučnik. Naš čovek. Zvao se Nikola. Bio je pametan. Izuzetno pametan. I ostavio je dela koja to dokazuju. Mislim, izmislio je struju i svašta nešto. A bio je pomalo i ludak. Zašto? Pa molim te! Čovek se kastrirao da mu žene ne bi odvlačile pažnju od istraživanja i nauke. Za moj pojam života on je ludak. Nauka ispred žena!?! Mislim stvarno... A i uopšte nije bilo prijatno svakodnevno trpeti mikro zemljotrese koji su bili prouzrokovani nekim njegovim eksperimentima.

U pretprošlom životu sam živeo u Holandiji, u jednom malom selu kod Brede. Kao klinci smo se redovno igrali Nemci - holandski Partizani sa decom iz susednog sela. Među njima je bio i neki blesavi Vinsent, koji se stalno nešto izdvajao. Uvek je imao neke svoje momente zbog kojih smo ga smatrali ludakom. Redovno smo mu bili čvrge i zezali, ali on je istrajavao i ostajao u tom svom fazonu. Kasnije se odselio, nisam više ništa čuo o njemu. A u ovom životu, koji sad živim, čuo sam da je u stvari bio malo nastran. Voleo je muškarce... To me uopšte nije iznenadilo. Pa čak ni to da je sam sebi odsekao uvo kao dokaz patnje za svojim ljubavnikom. Kažem vam, budala! Ali opet je ostao upamćen u svetu, i to po svojim slikama ("Suncokreti", "Ljudi koji jedu krompir"...). Da njih nije ostavio iza sebe, sigurno niko danas ne bi znao za njega, a ovako se smatra genijem. O tome govori i činjenica da je čak jedan rok bend iz Srbije dao sebi ime po njegovom prezimenu.

* * * * * * *

Obojica, i Nikola i Vinsent su bili pametni i ludi. I kako sad "običan" čovek da bude i pametan i lud? Nikako ne može sam sebe, na silu, da svrsta u tu grupu. Neosporno je da svako za sebe misli da je pametan. Ko kaže suprotno - laže. Može samo da ubeđuje sebe i da se pretvara da sebe smatra glupim. A ko za sebe kaže da je lud - taj je glup, što automatski isključuje mogućnost da se zadovolje oba kriterijuma. A zašto glup? Pa zato što lud čovek za sebe nikada neće reći da je lud, jer on toga nije svestan. Da je svestan toga, ne bi bio lud. Osim ako neko ne misli na to ludilo, nego na ono "moderno" ludilo koje danas čujemo u svakodnevnom govoru komplimentiranjem u "Sve si lud!" kontekstu. Ali opet, drugačije je kada ti neko da kompliment da si lud ili ako sam sebe označiš ludim u "Sve sam lud" kontekstu. Ne, u tom slučaju nisi lud, u tom slučaju si prepotentan. A i tu je neka druga vrsta pameti po sredi.

Da bi čovek bio i pametan i lud mora takav da se rodi, živi i radi normalno i pusti narod da ga po njegovim delima okarakteriše kao pametnog i ludog. Čovek nikako ne treba da se trudi da dobije etiketu pametnog ludaka jer nikada neće uspeti. Bio bi previše zauzet time da ne bi stigao da sagleda sebe i svoja dela sa strane, da vidi kako ljudi zaista gledaju na njega. Možda kada bi postojala mogućnost da bude nevidljiv neko vreme i kreće se neopaženo. Hmmmm, nevidljiv... Eh, "Kada bih na jedan dan bio nevidljiv"...