Kad sam bio krevet zanosne plavuše

Eh da...

Da vi samo znate kako je lepo živeti u spavaćoj sobi jedne prosečne zanosne plavuše. Kao krevet razume se. Sve ostale stvari u spavaćoj sobi dotične persone imaju kraći vek življenja od kreveta kao što sam ja. Pa čak i živi ljudi. Muškarci pogotovo. Retko koji muškarac da je prošao kroz ovu sobu dva puta.

A soba kao i svaka devojačka. Veliki orman u uglu stalno namršten zbog ogromnog nereda koji je u njemu. Noćni stočić sa fiokom koja krije najveće devojačke tajne. (Pa molim vas! Nije na meni da ih otkrivam!) Ispred mene veliko ogledalo, koje posle mnogo šminkanja i ulepšavanja već pomenute devojke nekako krivi sliku. Jedan poseban manji orman samo za cipele je naravno tu. I u središtu sobe, blago naslonjen na zadnji zid, moje visočanstvo, JA. Krevet. U narodu poznat kao bračni, mada tu titulu, u ovom slučaju nosim nezasluženo. 

Moram da priznam, da mi je u početku bilo nelagodno. Prvih nekoliko meseci sam uporno pokušavao federima da isteram muškarce koji su sa mojom gazdaricom vodili duge i naporne razgovore na meni. Ljubomora! Međutim kad sam shvatio da mi, kreveti, ne posedujemo genetsku predispoziciju za ljubomoru, jednostavno sam to prihvatio kao nešto normalno i pokušao da u tim razgovorima uživam što je više moguće. Poneki put sam se škripom i blagim lupkanjem o zid oglašavao, ali samo zato da podržim svoju Gazdaricu kad god je neartikulisanim glasovima pokušavala da pobedi u dugonoćnoj debati. 

I tako... Prolazile su noći i meseci, sve dok jedne večeri nisam čuo poznati muški glas. Pa on je već svraćao protekle noći. Slučajnost? Ne verujem. Došao je opet i sledeće. I sledeće. I polako se taj muškarac ustalio u mom životu i u životu moje gazdarice. 

Kasnije su me prodali. Kažu da sam mnogo škripao. A i istrošenost mi je podarila određene migove. Federi su iskakali sami od sebe ponekad, pa se novopečeni gazda budio sa bolovima u leđima.

Sigurno se pitate gde sam završio. Da vam odam jednu veliku tajnu. Ne postoji prihvatilište za stare i istrošene krevete. To je samo bajka koju pričaju krevecima, kao onom krevecu koji je sad zauzeo moje mesto u Gazdaričinoj sobi.

Kupio me je neki student cvikeraš koji je na meni rešio da opovrgne Ajnštajnovu teoriju raltiviteta.

I tako... Odoh ja sa teme...

A nekom slučajnom prolazniku, zabrinut zbog svoje prolaznosti, kao i prolaznosti stvari oko mene, u amanet ostavljam temu o kojoj će da razmišlja: "Navedi tri stvari koje na ovom svetu nemaju rok trajanja!"