Strah od prosečnosti: iliti kako stručno nazvati ovu fobiju i kako se lečiti od nje

Dolazim iz veoma cenjene porodice. I poštovane. Moje roditelje poštuju širom sveta. Otac mi je Strah od smrti, majka Fobija od visine. A moje ime je Strah od prosečnosti. Kad sam nastao, odmah su ocenili da sam kreativan, da volim da eksperimentišem, pa su tako i odredili moju dužnost. U početku mi je to smetalo, zato što su svi moji bliži rođaci strahovi imali neke ozbiljnije zadatke i stvarno su bili cenjeni, ljudi su ih se izistinski plašili. A moje postojanje nikad nije bilo toliko opasno, cenjeno, istraživano.

Tražio sam način kako da dospem u prvi plan, da i od mene zaziru kao što zaziru od moje familije. Ali bezuspešno. Onda sam zastao i uvideo svoju grešku: kako Strah od prosečnosti može da pati od toga da po svaku cenu bude iznad proseka? Paradoks. Nešto je trebalo da se menja. Tada sam i shvatio koja je u stvari moja misija. A i koje mogućnosti mi se pružaju.

Moja misija je da ljude usmerim tako da se iz mase, iz proseka izdvoje nekim svojim kvalitetom. I sa svakim čovekom se u početku trudim da delujem umereno. Pokušavam da ga fokusiram da veruje u sebe, da otkrije koji to njegov talenat može da ga izdvoji iz proseka i učini prepoznatljivim ostatku sveta. Kada završimo tu fazu, preuzimam odgovornost da se taj talenat usavršava, da raste. I ako sve teče po planu, moja misija je uspešna, a taj čovek nikad i ne sazna da je bio pod mojim uticajem.

Naravno, ne ide uvek sve glatko. Kao i u svakom poslu postoje problemi, prepreke. Dve stvari mi najčešće zadaju probleme. Prva je ljudski kompleks. Tj. kompleksi. Čovek, nezadovoljan zbog nekog svog kompleksa, pokušava da promeni nešto što mu je priroda dala (a priroda svim ljudima da i lepe i ružne stvari, u meri koju sama odredi). I tome pridaje toliko značaja, poklanja toliko pažnje da skroz zapostavi potragu za tim talentom koji leži u njemu, koji mu je dodeljen da bi ga izdigao iznad proseka. Druga stvar je težnja nekih ljudi ka megalomanstvu. Hoće u svemu da budu najbolji, u svemu da se izdignu iznad proseka. I onda sve probaju, a ništa ne privedu kraju. Nije ni čudo jer nemaju vremena da bilo šta završe do kraja, kako treba.

Ja dakle pomažem ljudima da budu srećni, zadovoljni, da pronađu sebe. I za razliku od drugih strahova ne trudim se da se nabijem u njihove kosti. Ne, to rade moje rođaci, njima je to zadovoljstvo. Ono što meni predstavlja zadovoljstvo je da vidim da sam nekome učinio dobro bez da sam ga uplašio, čak se trudim da ostanem neprimetan. Kako se lečiti od mene? Nema potrebe za tim. Ja spadam među one zdrave strahove. Treba se boriti protiv stvari koje me ometaju u poslu, a te stvari sam već naveo gore. I stvarno nemam vremena da sad smišljam koje bi mi stručno ime pristajalo. Imam pametnija posla. Recimo, sad idem da podržim jednog mladog čoveka koji je otkrio svoj talenat za pisanje. I veruje u sebe da će postati pisac. I uspeće u tome, zato što je uporan! Evo, ubrzo ćete se uveriti. Napisaće priču na temu "Kada bih imao dovoljno vremena".